Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Aleksandra Mišić
Duhovi
U mom selu duhovi su najnormalnija moguća pojava. Izlaze odasvud, druže se sa seljanima, pomažu ili odmažu, kako kad. Niko ih se i ne plaši, niti ih tera, ponekad ih prizivaju, ali sve to u umerenim količinama.
Moje selo, Trnava pod Jelicom planinom, odvajkada je bilo bundžijsko, prkosno. Moji preci – hajduci. Podizači ustanaka. Ginuti za slobodu, to je sveta dužnost. A duhovi? Duhovi se javljaju i danas, ali o tome kasnije…
Početak je devetnaestog veka. Dojadilo više i bogu i narodu da trpi klete Turke. Spremaj ubojnicu, spremaj ranjenika, pa još vodaj i opanke. Ne znate o čemu pričam? Ne zameram. Ubojnica je velika svinja, dugo hranjena, narasla do dvesta, pa i trista kila. Ranjenik kod nas nije čovek koji je ranjen, razvucite malo taj naglasak po čačanski, da se čuje kao ranjEnik, prase, takođe dobro ugojeno. A vodanje opanaka… to je jedna ponižavajuća rabota, u kojoj aga, kad više ne zna šta će, kad je odveo i ranjenika i ubojnicu, i poslednju kokošku, tera domaćina da mu, dok on drema po šljivom, šeta obuću po dvorištu. I tako otprilike četiristo pedeset godina…
A kad se navoda opanaka, seljak još i strepi da aga ne zađeri negde njegovu lepu ćerku, mladu i svežu kao rosna trnavska ruža, što nema ni sedamnaest leta, pa da je negde ne potkupi i odnese… Jevreji su imali ruže saronske, a mi najlepše ruže trnavske, pa roditelji strepeli obnoć i obdan… A age bahate, može im se.
Ali, obećala sam o duhovima…
Pa evo, nakupilo se tog gneva narodnog, vekovnog. Kako Turci blizu sela, tako narod u zbeg. Ponesi šta možeš, možda nećeš ništa zateći kad se vratiš. Malo li su puta kuće popaljene bile. Iz obora bleji i muče stoka, ostavljena. Prnje u marame, pa beži. Deca musava, tek probuđena, plaču, bosonoga. Mnoga majka na sisi dete ponela. I ovčicu na kanapu, za mleko. Ljudi se smrkli, spasavaju šta se može.
Zvona na manastiru trnavskom lome tišinu Neboša, najvišeg vrha na Jelici. Zvone, otegnuto i kobno… Duga je kolona nevoljnika, ali mora se, ako hoćeš da bar neko živ u selu ostane.
A Turci sve bliže, na konjima. Čini se narodu, iz nozdrva dah im osećaju na dlanovima, halakanje već čuju u mraznoj noći. Neko dete se otisnu nizbrdo, zape nožicom za korenje i u živo klupko pretvori. Njegov pisak poseče uši. Siđoše na dno jarka, viču, nije živo. Žene plaču, krste se, pomozi, Svevišnji Bože, dokle više ova patnja, nesrećna majka legla na čedo, neće dalje bez njega, grube ruke je odvajaju, mora se dalje. Zvona sve tiša, odmakli su, da li će se ikad vratiti u selo, da li će zateći ma i jednu kuću? Deca, musava i gladna, plaču, pojelo se već sve što se ponelo, muzu mršave ovce čija suva vimena ne mogu da nacede više nego koliko stane u list jasena. Dragoš, vođa, čovek mrk i pravedan, reče:
– Ovde ćemo se odmoriti. Evo jednog izvora, pa se napijte vode. Ima kore sa mladog drveća, ima poneka pečurka, samo pazite da ne pojedete ludare. Ako uhvatimo kojeg zeca ili divljeg goluba, imaćemo pravu gozbu.
Nađoše samo gliste u toploj, humusnoj zemlji. Deca ih omotavaju oko tankih ručica. Cvet bagrema isto može da se jede. I kiselica. Babino uvo nije za jelo. Kora drveta je tvrda i bljutava.
– Eno izgleda ulaza u neku pećinu – viknu Mikoš, starac.
Najviše je u zbegu bilo staraca, dece i žena. Muškarci otišli da ratuju, dođu povremeno, zakopaju neku džebanu, isperu rane, priviju gavez ako krvare, to je cela medicina.
Pođu tamo i vide, stvarno, ulaz u pećinu.
– Ostanite tu, idem da izvidim, reče Dragoš.
Posle desetak minuta vrati se.
– Suva je i čista, tu nas neće naći. Samo da prenoćimo, kiša će. Ako bog da, sutra se vraćamo u selo.
Ali, Dragoš nije znao da je pećina pod Nebošem puna duhova. Mada, i da je znao, nisu imali mnogo izbora. Bolje noć sa duhovima, nego dan sa onima što seku glave i odvode devojke. Ponekad je svet mrtvih manje krvoločan od sveta živih.
Raspremiše ono malo stvari i, obamrli od umora, polegaše u toplo i suvo krilo pećine. Slepi miševi, probuđeni, uznemireno su leteli iznad njihovih glava i kačili se ponovo o zidove.
Prvo se začuo šum, pa nešto kao tiho cviljenje. Upaljena baklja u uglu se zalelujala, ali se ne ugasi, nego ostade da gori. Starac Mikoš ustade, ode do nje i ispravi je, jer se beše nakrivila.
– Bože, dijete, obrati se dečaku od jedno desetak godina, što povede ovo pseto?
Lep pas smeđe dlake podiže oči, kao da zna da pričaju o njemu, pa spusti glavu na šape.
– Ne idem nikud bez njega – reče dečak.
– Lepo kuče. Kako se zove?
Dečak pogleda starca sa ozbiljnim izrazom.
– Nije to kuče. To je moj stric.
Mikoš se počeša po glavi.
– Kako bre, stric?
– Je l’ se sećaš Đorđa, babovog brata?
– Onog što ga je udario bik, pa od uboja umro prošlog leta?
– E, tog. Njegova duša je sada u ovom psu. Vidiš kako nas gleda? Kao moj čiča Đorđe.
Mikoš izađe ispred pećine i oslušnu. Ništa se nije čulo. Za dva sata svanuće i oni će pokušati da se vrate u selo.
Onda kleknu, sklopi ruke i pomoli se Bogu.
– Bože – tiho je govorio – spasi ovaj narod, ne daj da propadne. Ako treba, uzmi mene, a poštedi njih. Ima mnogo nejači.
Pogleda iznad glave. Na stropu tavanice lebdeli su, manji i veći, lelujavi duhovi i šaputali: „Bežite odavde, bežite… nije dobro da budete ovde.”
Mikoš pretrnu. Znao je da u ovom kraju ima duša umrlih koje lutaju, nesmirene, i da ponekad pomažu ljudima. Letos su pokazale Radojki gde je izgubljeno stado i vratili iz mrtvih Petra, mladića koga je ujela zmija šarka dok je plastio. Čitaju im molitve kad je obetina i kade tamjanom zapis, hrast star dvesta godina.
– Nemamo kud, reče on senima. Deca i žene su umorni i gladni, spavaju. Noć je i kiša će.
U tom trenutku prolomi se prasak groma.
„Čudno”, pomisli starac, „da grmi noću.” To nije dobar znak. Reče da upale tamjan na trud, komad drveta koji su nosili za tu namenu. Blagouhani miris ispuni pećinu.
Pas, za koga je dečak rekao da je čovek, odjednom načulji uši i poče da reži.
– Mir, Đorđe – reče dečak i pomilova ga po glavi.
Izađe polako napolje napipavajući kamenje oko pećine. Bio je gust mrak, ali se na istoku već naziralo bledilo zore.
I tada se dogodilo.
Desetak Turaka na konjima izletelo je ko zna otkud i uz glasne povike opkolilo pećinu. Dečak je stajao nemoćno sa srcem u grlu. Prvo su ubili psa, pa njega. Pao je pred ulazom u pećinu kao pokošena travka. Isekli su ga sabljom. Mikoš je istrčao, ali je jahač na krupnom vrancu zamahnuo i njegova glava se zakotrljala po stenju.
Iz pećine se čuo vrisak i jauk. Turci su doneli odnekud suvu travu i zapalili vatru ispred pećine. Svi iz zbega su umrli od gušenja gustim dimom.
– Dugo su se, dugo, čulo njihovi krici. Čuju se i sad. Mi verujemo u to.
Starica je držala devojčicu u krilu i pričala grupi planinara koji su šetali planinskom stazom.
Sedele su ispred pećine i čuvale stado ovaca.
– Odavde ste, iz sela? – upita jedan mladić.
– Jesam, sine, tu su nam kuće, na par stotina metara. U tom zbegu bilo je mojih predaka. Svake godine na praznik Duhova, seoske slave, iz pećine se čuju krici i zapomaganje. Duše nevinih lutaju i traže smirenje. Viđali su ih po selu.
– Ti… duhovi… nisu opasni, bojažljivo upita jedna devojka.
– Nisu, dušo bakina, nisu. Oni su dobri, jave nam kad će grad, oluja, poplava. Mi smo navikli na njih. Oni su naši preci, dobri duhovi.
– Bako – prekide je devojčica – ja se uvek igram sa jednim dečakom ispred pećine i ne plašim se. On ima i psa, zove se Đorđe.
– Moja Emilija, unuka, poznaje ih sve. Nikad je ne diraju. Vole je, kao i ona njih.
– Kako je to moguće – upita vođa planinara.
Žena ga pogleda, pa uzdahnu.
– Eh, kako… ni mi ne znamo. Bogu je moguće što je ljudima nemoguće. Taj narod je nevin postradao, a njihove duše sad štite selo. Valjda postoji neka nebeska pravda.
– Pa to je natprirodni fenomen – uzviknuše. Morate zvat – i novinare.
Žena skoči.
– Nikako, ne želimo da se o ovome zna. Ni duše tih nesrećnika ne bi to volele. Nama je ovako dobro. Palimo sveće za pokoj njihovih duša, kadimo pećinu. Krvnici su, nadam se, dobili šta su zaslužili.
Sumrak se polako spuštao kad je grupa napuštala prostor ispred pećine.
Iz mraka utrobe stene posmatrale su ih senke. Samo je mali terijer, koji je pratio grupu, zarežao gledajući u tom pravcu.