Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Александра Мишић
Духови
У мом селу духови су најнормалнија могућа појава. Излазе одасвуд, друже се са сељанима, помажу или одмажу, како кад. Нико их се и не плаши, нити их тера, понекад их призивају, али све то у умереним количинама.
Моје село, Трнава под Јелицом планином, одвајкада је било бунџијско, пркосно. Моји преци – хајдуци. Подизачи устанака. Гинути за слободу, то је света дужност. А духови? Духови се јављају и данас, али о томе касније…
Почетак је деветнаестог века. Дојадило више и богу и народу да трпи клете Турке. Спремај убојницу, спремај рањеника, па још водај и опанке. Не знате о чему причам? Не замерам. Убојница је велика свиња, дуго храњена, нарасла до двеста, па и триста кила. Рањеник код нас није човек који је рањен, развуците мало тај нагласак по чачански, да се чује као рањЕник, прасе, такође добро угојено. А водање опанака… то је једна понижавајућа работа, у којој ага, кад више не зна шта ће, кад је одвео и рањеника и убојницу, и последњу кокошку, тера домаћина да му, док он дрема по шљивом, шета обућу по дворишту. И тако отприлике четиристо педесет година…
А кад се навода опанака, сељак још и стрепи да ага не зађери негде његову лепу ћерку, младу и свежу као росна трнавска ружа, што нема ни седамнаест лета, па да је негде не поткупи и однесе… Јевреји су имали руже саронске, а ми најлепше руже трнавске, па родитељи стрепели обноћ и обдан… А аге бахате, може им се.
Али, обећала сам о духовима…
Па ево, накупило се тог гнева народног, вековног. Како Турци близу села, тако народ у збег. Понеси шта можеш, можда нећеш ништа затећи кад се вратиш. Мало ли су пута куће попаљене биле. Из обора блеји и муче стока, остављена. Прње у мараме, па бежи. Деца мусава, тек пробуђена, плачу, босонога. Многа мајка на сиси дете понела. И овчицу на канапу, за млеко. Људи се смркли, спасавају шта се може.
Звона на манастиру трнавском ломе тишину Небоша, највишег врха на Јелици. Звоне, отегнуто и кобно… Дуга је колона невољника, али мора се, ако хоћеш да бар неко жив у селу остане.
А Турци све ближе, на коњима. Чини се народу, из ноздрва дах им осећају на длановима, халакање већ чују у мразној ноћи. Неко дете се отисну низбрдо, запе ножицом за корење и у живо клупко претвори. Његов писак посече уши. Сиђоше на дно јарка, вичу, није живо. Жене плачу, крсте се, помози, Свевишњи Боже, докле више ова патња, несрећна мајка легла на чедо, неће даље без њега, грубе руке је одвајају, мора се даље. Звона све тиша, одмакли су, да ли ће се икад вратити у село, да ли ће затећи ма и једну кућу? Деца, мусава и гладна, плачу, појело се већ све што се понело, музу мршаве овце чија сува вимена не могу да нацеде више него колико стане у лист јасена. Драгош, вођа, човек мрк и праведан, рече:
– Овде ћемо се одморити. Ево једног извора, па се напијте воде. Има коре са младог дрвећа, има понека печурка, само пазите да не поједете лударе. Ако ухватимо којег зеца или дивљег голуба, имаћемо праву гозбу.
Нађоше само глисте у топлој, хумусној земљи. Деца их омотавају око танких ручица. Цвет багрема исто може да се једе. И киселица. Бабино уво није за јело. Кора дрвета је тврда и бљутава.
– Ено изгледа улаза у неку пећину – викну Микош, старац.
Највише је у збегу било стараца, деце и жена. Мушкарци отишли да ратују, дођу повремено, закопају неку џебану, исперу ране, привију гавез ако крваре, то је цела медицина.
Пођу тамо и виде, стварно, улаз у пећину.
– Останите ту, идем да извидим, рече Драгош.
После десетак минута врати се.
– Сува је и чиста, ту нас неће наћи. Само да преноћимо, киша ће. Ако бог да, сутра се враћамо у село.
Али, Драгош није знао да је пећина под Небошем пуна духова. Мада, и да је знао, нису имали много избора. Боље ноћ са духовима, него дан са онима што секу главе и одводе девојке. Понекад је свет мртвих мање крволочан од света живих.
Распремише оно мало ствари и, обамрли од умора, полегаше у топло и суво крило пећине. Слепи мишеви, пробуђени, узнемирено су летели изнад њихових глава и качили се поново о зидове.
Прво се зачуо шум, па нешто као тихо цвиљење. Упаљена бакља у углу се залелујала, али се не угаси, него остаде да гори. Старац Микош устаде, оде до ње и исправи је, јер се беше накривила.
– Боже, дијете, обрати се дечаку од једно десетак година, што поведе ово псето?
Леп пас смеђе длаке подиже очи, као да зна да причају о њему, па спусти главу на шапе.
– Не идем никуд без њега – рече дечак.
– Лепо куче. Како се зове?
Дечак погледа старца са озбиљним изразом.
– Није то куче. То је мој стриц.
Микош се почеша по глави.
– Како бре, стриц?
– Је л’ се сећаш Ђорђа, бабовог брата?
– Оног што га је ударио бик, па од убоја умро прошлог лета?
– Е, тог. Његова душа је сада у овом псу. Видиш како нас гледа? Као мој чича Ђорђе.
Микош изађе испред пећине и ослушну. Ништа се није чуло. За два сата свануће и они ће покушати да се врате у село.
Онда клекну, склопи руке и помоли се Богу.
– Боже – тихо је говорио – спаси овај народ, не дај да пропадне. Ако треба, узми мене, а поштеди њих. Има много нејачи.
Погледа изнад главе. На стропу таванице лебдели су, мањи и већи, лелујави духови и шапутали: „Бежите одавде, бежите… није добро да будете овде.”
Микош претрну. Знао је да у овом крају има душа умрлих које лутају, несмирене, и да понекад помажу људима. Летос су показале Радојки где је изгубљено стадо и вратили из мртвих Петра, младића кога је ујела змија шарка док је пластио. Читају им молитве кад је обетина и каде тамјаном запис, храст стар двеста година.
– Немамо куд, рече он сенима. Деца и жене су уморни и гладни, спавају. Ноћ је и киша ће.
У том тренутку проломи се прасак грома.
„Чудно”, помисли старац, „да грми ноћу.” То није добар знак. Рече да упале тамјан на труд, комад дрвета који су носили за ту намену. Благоухани мирис испуни пећину.
Пас, за кога је дечак рекао да је човек, одједном начуљи уши и поче да режи.
– Мир, Ђорђе – рече дечак и помилова га по глави.
Изађе полако напоље напипавајући камење око пећине. Био је густ мрак, али се на истоку већ назирало бледило зоре.
И тада се догодило.
Десетак Турака на коњима излетело је ко зна откуд и уз гласне повике опколило пећину. Дечак је стајао немоћно са срцем у грлу. Прво су убили пса, па њега. Пао је пред улазом у пећину као покошена травка. Исекли су га сабљом. Микош је истрчао, али је јахач на крупном вранцу замахнуо и његова глава се закотрљала по стењу.
Из пећине се чуо врисак и јаук. Турци су донели однекуд суву траву и запалили ватру испред пећине. Сви из збега су умрли од гушења густим димом.
– Дуго су се, дуго, чуло њихови крици. Чују се и сад. Ми верујемо у то.
Старица је држала девојчицу у крилу и причала групи планинара који су шетали планинском стазом.
Седеле су испред пећине и чувале стадо оваца.
– Одавде сте, из села? – упита један младић.
– Јесам, сине, ту су нам куће, на пар стотина метара. У том збегу било је мојих предака. Сваке године на празник Духова, сеоске славе, из пећине се чују крици и запомагање. Душе невиних лутају и траже смирење. Виђали су их по селу.
– Ти… духови… нису опасни, бојажљиво упита једна девојка.
– Нису, душо бакина, нису. Они су добри, јаве нам кад ће град, олуја, поплава. Ми смо навикли на њих. Они су наши преци, добри духови.
– Бако – прекиде је девојчица – ја се увек играм са једним дечаком испред пећине и не плашим се. Он има и пса, зове се Ђорђе.
– Моја Емилија, унука, познаје их све. Никад је не дирају. Воле је, као и она њих.
– Како је то могуће – упита вођа планинара.
Жена га погледа, па уздахну.
– Ех, како… ни ми не знамо. Богу је могуће што је људима немогуће. Тај народ је невин пострадао, а њихове душе сад штите село. Ваљда постоји нека небеска правда.
– Па то је натприродни феномен – узвикнуше. Морате зват – и новинаре.
Жена скочи.
– Никако, не желимо да се о овоме зна. Ни душе тих несрећника не би то волеле. Нама је овако добро. Палимо свеће за покој њихових душа, кадимо пећину. Крвници су, надам се, добили шта су заслужили.
Сумрак се полако спуштао кад је група напуштала простор испред пећине.
Из мрака утробе стене посматрале су их сенке. Само је мали теријер, који је пратио групу, зарежао гледајући у том правцу.