Сакупљачки рад Вука Караџића вишеструко је значајан како за његову борбу за народни језик, тако и за популаризацију српске културе и књижевности у Европи. Овим радом Вук почиње да се бави одмах по одласку у Беч, односно одмах по свом познанству са Јернејем Копитаром, који је извршио кључни утицај на Вуково разумевање значаја народног језика. Његов сакупљачки рад функционише и као пример за све оно што је Вук сматрао ваљаним у језику и књижевности и као средство за афирмисање не само српског усменог стваралаштва већ и принципа Вукове језичке, граматичке реформе. Основ граматике српског књижевног језика налази се управо у народном језику, а Вук објављује народне песме, приповетке, загонетке, пословице да би показао изражајне и стилске могућности овог језика.
Вук Караџић интуитивно препознаје романтичарске идеје европске књижевности с почетка 19. века, ослањање на средњевековни витешки идеал и усмено стваралаштво које се генерацијама преноси ван главних књижевних токова. Буђење националне свести европских народа после Француске револуције изузетно је значајно за Србе у тренутку када се боре за ослобођење и стварање сопствене независне државе. Идеје Француске револуције – једнакост, слобода и братство, захваљујући Наполеоновим ратовима, шире се по целој Европи. То у основи значи међусобно повезивање читаве ондашње цивилизације.
У исти мах, понајвише захваљујући Русоовој вери у доброту дивљака и Шилеровој идеализацији примитивног човека, рађа се нова вера у човека и вредности првобитне, неискварене заједнице. Браћа Шлегел у Немачкој пропагирају аутентичност примитивног, а њихови многобројни следбеници сакупљају народне умотворине (Јакоб и Вилхем Грим) или пак пишу по узору на фолклор (Тања Поповић, Речник књижевних термина).
Романтичарско виђење аутентичности живота налази се управо у оним вредностима које се препознају у Русоовским наивним, дивљим друштвима, начину живота који је близак природи и који живи од једноставних природних ресурса, далеко од индустријализације, отуђеног живота у великим градовима и бескрупулозног надметања друштвених елита.
У ове токове европске, односно светске књижевности се укључује и Вук, и то управо својим сакупљачким радом. Популарност коју Срби стичу у Европи и одушевљење које највећи европски песници имају за српску књижевност остало је до дана данашњег без преседана.
Мала простонародна славено-сербска песнарица (1814) Вука Стефановића Караџића прва је збирка српских народних песама. Са овом збирком се српски народни језик први пут појавио у штампи. У овој збирци нашло се сто лирских и седам епских песама. Настављајући свој сакупљачки рад и бавећи се њиме читавог свог живота, расте број песама које Вук жели да објави, али се, такође, код Вука кристалишу и принципи систематизације усменог стваралаштва, који улазе у темељ нашег проучавања књижевности уопште. Ови принципи налазе се у Вуковим предговорима уз прву и четврту књигу народних песама (1824,1833). Вук свој сакупљачки рад на народним песмама објављује у шест књига од 1841. године, с тим што су пета и шеста књига (због недостатка средстава) из штампе изашла тек 1862. и 1864. године.
Српске народне пјесме, сакупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије. У Бечу, у штампарији јерменскога манастира, 1845.
Вук Стефановић Караџић је српске народне песме поделио прво на женске, мушке и пјесме на међи. Женске песме су лирске, мушке – епске, док су пјесме на међи оне које имају одлике и једних и других, односно – баладе. У другој књизи Српских народних пјесама Вук је сакупио најстарије епске, јуначке песме. У савременим систематизацијама народних песама, ова Вукова најшира подела је задржана с тим што је извршена и њихова даља унутрашња класификација. У овој књизи место су нашли следећи циклуси: неисторијски, преткосовски, косовски, покосовски и циклус песама о Краљевићу Марку.
У овој изванредној збирци народне поезије обједињене су најлепше и најпознатије песме о Светом Сави, Краљу Вукашину и Мрњавчевићима, Бановић Страхињи и Југовићима, Цару Лазару, Милошу Обилићу и Марку Краљевићу, Ђурђу и проклетој Јерини, Сибињанин Јанку, Максиму Црнојевићу, Змају Огњеном Вуку и Јакшићима.
Неисторијски циклус обухвата махом песме са митолошким или религиозним мотивима, као и оне које своје изворе налазе у средњевековној књижевности. Ово су песме које говоре о неисторијским личностима и догађајима, а мотиве црпе из фолклора, из словенске и ране хришћанске митологије. Песме не само да нам помажу да опојмимо начин живота тог времена, већ успостављају моралне принципе на којима се успешна друштвена заједница мора заснивати, и упозоравају на последице кршења правила и табуа. Неке од најзначајнијих су Огњена Марија у паклу, Бог ником дужан не остаје, Змија младожења, Наход Симеон, Предраг и Ненад, Цар Дуклијан и Крститељ Јован, Цар Константин и ђаче самоуче. Најлепше песме које припадају овом циклусу Вук је записао од слепе Живане (Антонијевић, ?–1828), певачице и гусларке која је, према Вуковим речима, живела у Земуну – Како се крсно име служи, Ко крсно име слави, оном и помаже и Наход Момир.
Песме преткосовског циклуса описују живот на двору Немањића, обухватају период владавине светородне лозе и доба великог просперитета српског царства до Косова. Овај циклус обухвата типичне сталне мотиве епске поезије – јуначке женидбе, смрти, двобоје и надметања, као и задужбинарство и подизање тврђава и градова. У овом циклусу успостављају се најзнаменитији јунаци српске епике и обрађују кључни догађаји српске средњевековне историје. Овај циклус је истовремено и повезница између немањићке средњевековне државе и покосовског периода у ком се установљавају прави наследници цара Душана и гради континуитет српске историје. Најзнаменитије песме овог циклуса су Женидба краља Вукашина, Зидање Скадра, Женидба Душанова, Женидба кнеза Лазара, Урош и Мрљавчевићи, Зидање Раванице, Сестра Леке Капетана, Царица Милица и Змај од Јастрепца, Бановић Страхиња.
Косовски циклус тематизује бој на Косову и догађаје који су непосредно претходили овом, за српску епику, најзначајнијем догађају српске историје, те догађаје који доносе епилог славног пораза. Главна фигура овог циклуса је кнез Лазар са својим великим јунацима Милошем Обилићем, Иваном Косанчићем и Топлицом Миланом, и издајником Вуком Бранковићем. Нипошто не би требало изоставити ни женске ликове овог циклуса – Мајку Југовића, Косовку девојку и кнегињу Милицу. Чувене су песме Цар Лазар и царица Милица, Пропаст царства српскога, Мусић Стефан, Смрт Мајке Југовића, Косовка Дјевојка.
Једини циклус посвећен само једном лику је циклус Краљевића Марка, који изграђује потпуну епску биографију највећег од српских јунака. Марко Краљевић је оличење правде, заштитник раје и слабих и нејаких (посебно жена и деце), али је самовољан, обестан и прек. Кроз комплексне и често противречне особине које овај лик испољава уводе се у каснији историјски период ранији мотиви преузети из митологије и фолклора, па ће Марко имати коња који плаче, посестриму вилу и бориће се са чудовишним Мусом Кесеџијом. Смрт Краљевићу Марку не долази ни од једног јунака, већ од Бога, од старог крвника; сам ће уништити своје епске атрибуте – сабљу, топуз и коња Шарца, и лећи ће и умрети, као по својој одлуци.
Ово је и први циклус који тематизује период после Косовског боја и песме које описују увек непокорно и инаџијско вазалство Србије. У српској традицији турски султан је поочим Краљевићу Марку, и без обзира на често сукобљавање са Турцима, па и самим султаном, Марко је у првом реду његов заштитник и заточник. Занимљиво је да су ове песме расуте по свим циклусима, а најпознатије су Марко Краљевић и вила, Девојка надмудрила Марка, Марко Краљевић и Вуча џенерал, док централном циклусу припадају и Марко Краљевић и соко, Марко познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић укида свадбарину, Марко пије уз рамазан вино, Орање Марка Краљевића, Смрт Марка Краљевића.
Покосовски циклус бави се српском деспотовином и другим бојем на Косову, те јунацима који обележавају овај историјски период. Кључна личност је деспот Ђурађ Бранковић, а уз њега незаобилазна проклета Јерина. Војвода Пријезда, Тодор од Сталаћа, Болани Дојчин, Секула и Сибињанин Јанко, Максим Црнојевић, Змај Огњени Вук и браћа Јакшићи главне су фигуре овог циклуса. Овде ће поново изронити фолклорни мотиви, овога пута у облику митолошких бића као што су змајеви, але и јунаци који могу по вољи мењати облик. Док циклус песама о Марку Краљевићу пре свега симболизује инаџијски однос српског народа према турској власти, песме покосовског циклуса се углавном баве остацима српске властеле, и њиховим покушајима да се обнови српска средњевековна држава и очува континуитет српске светородне лозе.
У Другој књизи српских народних пјесама налазе се све оне најлепше, најзначајније и најпознатије песме српског усменог епског стваралаштва, којима је очуван косовски мит и јуначки етос српског народа.
Можда ће вас занимати и друге књиге које се односе на народну књижевност: Јаша Продановић (Антологија народне поезије, Наша народна књижевност), Сретен Стојковић (Лазарица или Бој на Косову), Јован Суботић (Епске песме), Милорад Шапчанин (Невеста Љутице Богдана и изабране песме), Ђорђе Матић (Сенке наших предака, отргнуто од заборава: Историја и савременици) и друге.
Другу књигу српских народних пјесама можете купити ОВДЕ, а сва дела Вука Стефановића Караџића ОВДЕ.