Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Posvećeno seljacima Kosova i Metohije 19. veka.
– Dolo, o, Doloo!
– Šta je, mamo?
– Iskoči! Trebaš mi!
Dostana, koju su iz milošte zvali Dola, obrisa ruke o kecelju i istrča iz kuće. Postala je prava lepotica i izgledala starije od svojih šesnaest godina. Visoka, vitka, tamne puti, zelenih krupnih očiju i vragolastog pogleda, bila je najlepša među sestrama. Ni marama vezana ispod brade i spuštena preko čela nije mogla da skrije tu lepotu. Ljuba je znala da njenu Dolu merkaju momci iz Korilja, ali da se po lepoti pročula i mnogo dalje. Raspitivali su se iz Mitrovice, Zvečana i celog Kosova o lepoj Dostani iz viđene familije Gvozdić. Ljuba je bila ponosna i nije se trudila da to sakrije. Kad god bi svratila neka od komšinica u njihovo dvorište, Ljuba bi pozvala Dolu da izađe iz kuće pod izgovorom da joj nešto donese ili da je nešto pita. Svratila je i Mladenova majka, a Ljuba nije htela da propusti priliku da joj pokaže lepotu svoje mezimice.
– Ne ureklo se, Dola ti je kô vila – prošaputala je Mladenova majka. Ljuba se zadovoljno osmehivala. Sviđao joj se Mladen, naočit snažan momak iz najbogatije porodice u Korilju. Primetila je ona da Mladen uvek gleda u pravcu njihove kuće kada prolazi putem. Znala je da on pogledom traži Dolu. Međutim, nije znala da Dola gleda niz put kad prolazi Jovan i da srce hoće da joj iskoči iz grudi kad ga ugleda. I baš tada, dok je stajala ispred kuće i dok su njena i Mladenova majka gledale u nju, putem je išao Jovan sa svojim ocem. Dola je zadrhtala i brzo spustila pogled da niko ne bi primetio njeno uzbuđenje.
– Eno Jovana i Koleta. Izgleda da se u’vatio sa onima iz šume. Bogami, nije lako. Teško Koletu, sin mu jedinac, bez majke, a u šta se upetljava. Ne može šut s rogatim. Sila boga ne moli. Posle kad begovi ljudi dođu i prevrnu kuću, ko ti je kriv? Kô da je nama lako da ih trpimo, tursku im majku, ali ćuti, imaš kuću, glavu na ramenima, kako svi tako i mi – gunđala je Ljuba gledajući za njima.
Jovan je rano ostao bez majke i otac Kole mu je bio sva familija. Imali su kućicu na kraju sela i nešto zemlje. Jedva su sastavljali kraj s krajem. Znao je Kole da njegov Jovan – iako lep kô jabuka, zdrav, snažan, vredan – i nije neka prilika za ženidbu. Izjedalo ga je to, pa je noćima ostajao budan sedeći na pragu i pušeći duvan. Video je on kuda vodi Jovanovo sve češće odlaženje noću u šumu, iz koje se vraćao krvave košulje. Ćutke bi mu otvarao vrata, a prljavu košulju spaljivao. Nikada mu ni reč ne bi rekao, odavno je video odlučnost u sinovljevim očima i shvatio da ga odgovoriti ne može. Jovan nije o ženidbi sanjao, već je sloboda bila njegov san. Sloboda od Turaka. Odavno je odustao od ženidbe, odavno je shvatio da mu siromašnom nikada neće dati Dolu, koju voli od dečačkih dana. Nije više ni u njenu kuću gledao. Samo bi prošao žurnim korakom, pognute glave.
Kao što se nadala, Ljuba je ubrzo dočekala Dolinog prosca. Mladenovi dođoše da prose Dolu. Svi srećni dogovoriše svadbu, svi srećni – osim Dole. Vest stiže i do Jovana. Duboko je uzdahnuo, graške znoja orosiše mu čelo, a oči skupiše. Kole ga je pomilovao po kosi. Njegove oči zasuziše, ali opet ništa ne progovori. Jovan uze gunj i pušku, te izlete iz kuće. Nije se vratio pred zoru ni sledećeg dana, ni cele nedelje. Kole ga je sa zebnjom u srcu iščekivao, dok se jednog jutra ne začuše povici i konjska kopita kroz selo.
Povici su više ličili na đavolsko cerekanje. Kole se stresao, ruke mu omlitaviše, a klecave noge izdadoše i on skliznu niz zid na zemlju. Njegov najveći strah da će kad-tad doći dan da Jovana vezanog vode – obistinio se. Uz Jovana, Turci su vodili još dva vezana momka. Svi raskrvavljene glave, pocepanih košulja i bosi, ali svaki od njih iđaše prkosno podignute glave. Dovedoše ih do seoskog bunara, pa krenuše po kućama da isteruju narod napolje.
– Narode, evo vam hajduka, evo vaših junaka. Gledajte kako prolaze oni koji na turskoga cara napadaju. Gledajte, nevernici, kaursku vam majku. Isukaše mačeve, zamahnuše iznad momačkih glava. U trenutku se sretoše Jovanov i Dolin pogled. Trenutak i večnost za njih dvoje. Očima se poljubiše, pomilovaše, ali ne oprostiše, već se obećaše jedno drugom. Oštrica sevnu…
Nedelja osvanula, Dolina svadba, stigli svatovi, Mladen na konju ulazi u avliju. Daju mu pušku da gađa jabuku na krovu. Utišala se graja, svi iščekuju pogodak u metu. Čuje se pucanj, jabuka pogođena pada, a onda odjeknu još jedan pucanj. Iznenađeni svatovi gledaju oko sebe, pitajući se odakle se to začuo pucanj. Ko još sme da puca dok mladoženja gađa jabuku? Prolomi se Ljubin jauk. Dola u belom leži, krv iz grudi šiklja, na podu očeva puška. Nasmejano joj lice ljubi majka Ljuba i urliče: – Zašto, Dolooo?
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.