Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Посвећено сељацима Косова и Метохије 19. века.
– Доло, о, Долоо!
– Шта је, мамо?
– Искочи! Требаш ми!
Достана, коју су из милоште звали Дола, обриса руке о кецељу и истрча из куће. Постала је права лепотица и изгледала старије од својих шеснаест година. Висока, витка, тамне пути, зелених крупних очију и враголастог погледа, била је најлепша међу сестрама. Ни марама везана испод браде и спуштена преко чела није могла да скрије ту лепоту. Љуба је знала да њену Долу меркају момци из Кориља, али да се по лепоти прочула и много даље. Распитивали су се из Митровице, Звечана и целог Косова о лепој Достани из виђене фамилије Гвоздић. Љуба је била поносна и није се трудила да то сакрије. Кад год би свратила нека од комшиница у њихово двориште, Љуба би позвала Долу да изађе из куће под изговором да јој нешто донесе или да је нешто пита. Свратила је и Младенова мајка, а Љуба није хтела да пропусти прилику да јој покаже лепоту своје мезимице.
– Не урекло се, Дола ти је кô вила – прошапутала је Младенова мајка. Љуба се задовољно осмехивала. Свиђао јој се Младен, наочит снажан момак из најбогатије породице у Кориљу. Приметила је она да Младен увек гледа у правцу њихове куће када пролази путем. Знала је да он погледом тражи Долу. Међутим, није знала да Дола гледа низ пут кад пролази Јован и да срце хоће да јој искочи из груди кад га угледа. И баш тада, док је стајала испред куће и док су њена и Младенова мајка гледале у њу, путем је ишао Јован са својим оцем. Дола је задрхтала и брзо спустила поглед да нико не би приметио њено узбуђење.
– Ено Јована и Колета. Изгледа да се у’ватио са онима из шуме. Богами, није лако. Тешко Колету, син му јединац, без мајке, а у шта се упетљава. Не може шут с рогатим. Сила бога не моли. После кад бегови људи дођу и преврну кућу, ко ти је крив? Кô да је нама лако да их трпимо, турску им мајку, али ћути, имаш кућу, главу на раменима, како сви тако и ми – гунђала је Љуба гледајући за њима.
Јован је рано остао без мајке и отац Коле му је био сва фамилија. Имали су кућицу на крају села и нешто земље. Једва су састављали крај с крајем. Знао је Коле да његов Јован – иако леп кô јабука, здрав, снажан, вредан – и није нека прилика за женидбу. Изједало га је то, па је ноћима остајао будан седећи на прагу и пушећи дуван. Видео је он куда води Јованово све чешће одлажење ноћу у шуму, из које се враћао крваве кошуље. Ћутке би му отварао врата, а прљаву кошуљу спаљивао. Никада му ни реч не би рекао, одавно је видео одлучност у синовљевим очима и схватио да га одговорити не може. Јован није о женидби сањао, већ је слобода била његов сан. Слобода од Турака. Одавно је одустао од женидбе, одавно је схватио да му сиромашном никада неће дати Долу, коју воли од дечачких дана. Није више ни у њену кућу гледао. Само би прошао журним кораком, погнуте главе.
Као што се надала, Љуба је убрзо дочекала Долиног просца. Младенови дођоше да просе Долу. Сви срећни договорише свадбу, сви срећни – осим Доле. Вест стиже и до Јована. Дубоко је уздахнуо, грашке зноја оросише му чело, а очи скупише. Коле га је помиловао по коси. Његове очи засузише, али опет ништа не проговори. Јован узе гуњ и пушку, те излете из куће. Није се вратио пред зору ни следећег дана, ни целе недеље. Коле га је са зебњом у срцу ишчекивао, док се једног јутра не зачуше повици и коњска копита кроз село.
Повици су више личили на ђаволско церекање. Коле се стресао, руке му омлитавише, а клецаве ноге издадоше и он склизну низ зид на земљу. Његов највећи страх да ће кад-тад доћи дан да Јована везаног воде – обистинио се. Уз Јована, Турци су водили још два везана момка. Сви раскрвављене главе, поцепаних кошуља и боси, али сваки од њих иђаше пркосно подигнуте главе. Доведоше их до сеоског бунара, па кренуше по кућама да истерују народ напоље.
– Народе, ево вам хајдука, ево ваших јунака. Гледајте како пролазе они који на турскога цара нападају. Гледајте, неверници, каурску вам мајку. Исукаше мачеве, замахнуше изнад момачких глава. У тренутку се сретоше Јованов и Долин поглед. Тренутак и вечност за њих двоје. Очима се пољубише, помиловаше, али не опростише, већ се обећаше једно другом. Оштрица севну…
Недеља осванула, Долина свадба, стигли сватови, Младен на коњу улази у авлију. Дају му пушку да гађа јабуку на крову. Утишала се граја, сви ишчекују погодак у мету. Чује се пуцањ, јабука погођена пада, а онда одјекну још један пуцањ. Изненађени сватови гледају око себе, питајући се одакле се то зачуо пуцањ. Ко још сме да пуца док младожења гађа јабуку? Проломи се Љубин јаук. Дола у белом лежи, крв из груди шикља, на поду очева пушка. Насмејано јој лице љуби мајка Љуба и урличе: – Зашто, Долооо?
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.