Milica Stojadinović Srpkinja (1828–1878) je srpska književnica, jedna od prvih srpskih pesnikinja.
Bila je saradnica mnogih listova i prva je žena ratni izveštač u Srbiji.
Objavila je tri zbirke pesama. Prvu knjigu štampala je o svom trošku 1850. godine, prikupivši unapred pretplatnike. Od 1848. godine njeno ime se pominje u onovremenim srpskim časopisima: Vojvođanka, Sedmica, Šumadinci, Danica, Putnik… Njene pesme izlaze 1850, 1855 i 1869. godine i srpska štampa pominje je kao novu nadu srpske poezije, srpski listovi štampaju njene slike, pesnici je posećuju, svi dolaze da vide pesnikinju iz Fruške gore, „vrdničku vilu”.
Godine 1962. objavljena je njena reportaža „Srce i barikade” iz Beograda, koji je 1862. bio poprište ratnih sukoba. Značajan je i Miličina prepiska sa Vukom Karadžićem i Minom Vukomanović, kao i njen dnevnik „U Fruškoj gori I i II”, čije reizdanje možete pronaći u Portalibrisovoj ediciji „Otrgnuto od zaborava”.
„U Fruškoj gori 1854.” je dnevnik Milice St. Srpkinje, koji je objavila u tri knjige (1861, 1862, 1866). U iskrenom, intimnom tonu zabeležene su dragocene uspomene iz života jedne od prvih srpskih priznatih književnica. U dnevniku „U fruškoj gori” Milica beleži sve ono što je do nje doprlo iz srpskog naroda: pesme (naročito obredne pesme), pripovetke, poslovice, bajalice, te time neguje i čuva srpsku narodnu književnost (i uopšte književnost). Pojedine od priloženih pesmama u ovom dnevniku nije ni Vuk Stefanović Karadžić zabeležio, te su one pravo literarno blago.
U ovom dnevniku, kao i u drugim delima Milice Janković, izraženo je nacionalno osećanje, rodoljublje i oduševljenost srpstvom. Zastupanje takvog pogleda u literarnim ostvarenjima, ali i u realnom svetu, dali su joj puno pravo da svome imenu doda i reč „Srpkinja”.
Bog je čoveku dao razum koji treba da se prosvetom ozari, kao što je Bog zemlju ozario suncem: sunce je ukras zemlji, a prosveta čoveku.
Bila je ispred svog vremena po obrazovanju i stavovima, te je često osuđivana od tadašnjeg pomodorskog srpskog društva. Milica Janković u svom dnevniku promišlja o prosvećenju naroda i obrazovanju žena te je, u tom smislu, i jedna od prvih srpskih feministkinja.
Odlomci iz knjige oslikavaju njene stavove i muke da je prihvate u društvu:
… Naš svet ima tako nisko ponjatije o opredeljenju ženskom da me čisto strava hvata pitajući se: kud ću ja s mojom glavom, s mojim duhom i srcem?
… Kakav je to greh što ja knjigu ljubim, šta li mi pogubno može ta naklonost doneti? Ja mislim, i to će mi svaki koji nije bez mozga dopustiti, da je bolje što ja, kad je nedelja i svetac, provedem vreme u čitanju, nego kome da ispod ruke visim, ili na prozoru da čekam ko će otkud proći. A, naposletku, čujte me, srpski roditelji! Bolje je da vi vašim kćerima spremite lepo vospitanije nego novce koji donose bedu, pakao, i nesreću za supružno stanje. I bolje da i’ naučite ljubiti svoju crkvu i svoj rod, ovako kao „Spisateljka”, nego što ih naučite ljubiti modu, i sujetno kićenje, te ste time uzrok što kod srpski’ sinova samo novac vredi, kad druge nikakve vrednosti nema.
Propagirajući rodoljublje i potrebu za obrazovanjem naroda, a naročito žena i dece, Milica se isticala u srpskom društvu – sveštenička učena kći koja se druži s prostodušnim narodom, čita i prevodi knjige, a od pastira i pastirica upija srpski melos, bila je kontroverzna tema za tadašnje doba.
Dok su momci i devojke kolu prolazile, tamo gajde svirale i kolo igralo, svet gomilama da kolo gledi prolazio, moji svi na sokaku sedili, ja sam provela u mojoj sobi čitajući Šilerova pisma o estetičnom izobraženju čoveka. Ne čitam ih sada prvi put, jer ja poleznu knjigu lepom izvoru upodobljavam, na koji više puta napiti se dođeš.
Klikom do knjige na:
Zanima vas ko su prve spisateljice u srpskoj književnosti?
*** Podsećamo vas da smo u okviru naše edicije reizdali i druge srpske spisateljice, poput Danice Marković, Ljubice Radoičić, Milice Janković, Dane Račić, Jelene Dimitrijević, Draginje Drage Gavrilović…