„Dečak od bronze”, Marijana Petrović Raić

Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

u spomen na događaj na Čukur-česmi, 3. jun 1862. godine

Podnevni zraci sunca probijali su se kroz mali krovni prozor i osvetliše izvajano telo dečaka u gipsu na visokom stočiću. Sa klonule glave nazirao se poslednji izdah. Maestro Simeon Roksandić, urezivanjem, ugrađivanjem poslednjih poteza, a potom glačanjem, privodio je kraju svoje delo. Stvarao je tiho, minuciozno, u tišini. Kao da je vreme stalo. U oblaku gipsane prašine, na sredini ateljea, teško se uočavala mala scena. Na tamnom podijumu, isticala se jarkocrvena draperija. A na njoj, u izvijenom položaju tela, pozirao je trinaestogodišnji dečak. Mladi model se nestrpljivo meškoljio, pokušavajući da privuče maestrovu pažnju, dajući do znanja da mu je za danas sasvim dosta.

„Čika Simeone, kada ćemo završiti? Zakasniću na fudbal!”, negodovao je mladi fudbaler, koji je čuvenom vajaru pozirao za lik nesrećnog Save Petkovića, jedanaestogodišnjeg dečaka koji je stradao na zdencu tadašnje Čukur-česme, a danas na mestu spomena na tragičan događaj koje je beogradska opština želela da ovekoveči.

„Vlasto, moraš biti strpljiv. Posao privodim kraju. Mnogo toga dugujemo dečaku za čiji lik poziraš. Nosite isto prezime, Petković, samo je njemu ime bilo Sava. Pre mnogo godina, i dalje u vreme srpske potčinjenosti, hrabro se drznuo na turske vojnike i na zdencu je mučki ubijen!”, govorio je nestrpljivo maestro.

„Zašto, šta se dogodilo”, upitao je dečak i ponovo se vratio u položaj sa koga je pozirao. Podigao je visoko ruke iznad glave. Izvio se u položaj prelomljenog luka. Neki stid ga najednom savlada.

„Pričajte mi maestro, ne znam ništa o tome.”

„Eto, zbog vas mladeži, takvih kakvi ste, potrebno je svud po starome Beogradu graditi i praviti spomene. Ne znate šta se i kako događalo u ovoj našoj varoši. Zahvaljujući dobrotvorima kao što je Vanđel Toma, podići ćemo spomen-česmu na događaj za koji legenda kaže da je pokrenuo završno oslobođenje Beogradske varoši i mnogih drugih u centru Srbije. Savina pogibija je tužna sudbina jednog dečaka, ali i pokretač važnih događaja koji će Srbiju voditi ka putu oslobođenja od stotina godina strašne sudbine: ropstva, progonstva, siromaštva, tame i beznađa.”

Vajar uze pamučnu krpu, obrisa ruke i zavrte stočić na kome se dostojanstveno pružala maketa budućeg spomenika. On sede na naslonjač i započe priču o legendi koja je uzburkala život Beogradske varoši s polovine 19. veka. Kako se okretao stočić, tako se zavrtelo vreme. Uspomene krenuše da naviru.

* * *

Pre nekoliko godina u moj atelje je došao neobičan gost. Bio je to naočiti osamdesetogodišnjak u staroj žandarskoj uniformi, onako kako se nosila varoška žandarmerija sa sredine 19. veka.

Predstavio se kao Pavle Miletić, prijatelj Tome Vanđela, poznatog trgovca i budućeg pokrovitelja česme, čoveka koji je prvi došao na ideju da se ova priča ovekoveči. Iako sam znao sve o tome i očekivao ovu posetu jer je Zadužbina dobrotvora želela da baš ja budem tvorac spomenika, ostao sam zatečen pred dostojanstvenim i ponositim držanjem starine. Imao sam osećaj kao da su davna, slavna vremena zakucala na moja vrata i donela mirise prošlosti stare Srbije u doba kada se borila za svoje priznanje, za svoju novu, modernu državu.

Pavle Miletić bio je u grupi koja se našla na zdencu na Čukur-česmi onog dana i onog časa kada je stradao mladi Sava Petković. On sede u naslonjač i dok je započinjao priču pogledom pređe preko svih mojih skulptura, kao da je proveravao da li smo sami. Uspomene koje je čuvao samo za sebe odlučio je da posle gotovo više od pola veka s nekim podeli.

* * *

„Bilo je žarko letnje jutro, 3. juna 1862”, sećao se Pavle. „Upekla zvezda. Prašina sa strme kaldrme dizala se uvis, poput peščanog vihora. Česma je bila duboko usađena u jarak. Do nje se stizalo zemljanim stepeništem sa ivicama krivih, kamenih pragova. Nizami (turski vojnici) okružili su česmu, poskidali fesove sa glava i pružili dlanove ka ledenom mlazu, kako bi se rashladili. Bila je to, u tom delu varoši, jedina oaza gde se mogla popiti voda, osvežiti lice nakon dugih patroliranja gradom. Mi, Srbi, žandari stajali smo sa strane čekajući red. Turski vojnici zbijali su ružne šale i lako započinjali kavgu. Naređeno nam je bilo tada, iz naše varoške komande, da izbegavamo svako začikavanje, svađu, izazov na tuču. Odnekud se stvori bosonogi dečak u podvrnutim pantalonama i s košuljom oko struka. Trčao je niz ulicu s krčagom u ruci.

Bio je tanan, tako tanan da su se sva rebra mogla pobrojati. Stao je kraj mene. Pogledao me je. Taj trenutak neću nikada zaboraviti. U pogledu tih čudesnih zelenih očiju osećalo se nespokojstvo. Bio je nejak, ali u isto vreme neobično ponosan i prkosan. Turski vojnici zadržavali su red.

– Kako ti je ime – upitah ga.

– Sava, Sava Petković. Šegrt sam kod svog strica u saračkoj radnji u Jajincima. Došli smo po sarački materijal na Veliku pijacu! – Dečak, kako je bio brz i nestrpljiv, izađe iz našeg reda i približi se zdencu. Turski vojnici su se zadržavali bez potrebe, okupivši se oko česme kao oko neke trpeze za kojom su se zabavljali, ne osvrćući se na žedne kojih je bio sve više. Mali Sava se nekako probi do česme da podmetne krčag ispod ledenog mlaza. Voda je sporo tekla, krčag se teško punio. Turski vojnik koji je stajao kraj dečaka, odgurne ga, uzme njegov krčag i ispi svu vodu naiskap. Voda se slivala niz bradu, pa niz njegov debeli vrat. Dečak se prkosno usprotivi nasilniku. Stade pred njega i, pobunivši se, viknu: „Vrati mi moj krčag, vrati!”, povukavši snažno Turčina za ruku. Turčin se okrete i jednim zamahom sruši dete, udarajući ga krčagom. Sve kao da se dogodilo u jednom trenu. Naši žandari pojuriše i nastade borba. Na mestu tragedije naši uhapsiše nizame. Tursko-srpski sukob proširio se na gradske ulice u centru Beograda. Pobunjeni srpski žandari, dobrovoljci, građani vodili su pravi rat s Turcima tokom noći, da bi se borbe nastavile u ranim jutarnjim satima. Nakon dva dana primirja, koji je sa turskim pašom sklopio ministar spoljnih poslova Srbije Ilija Garašanin, borbe su se nastavile iznenadnim bombardovanjem grada iz pedeset i šest turskih topova sa Beogradske tvrđave. Poginulo je na desetine građana, nekoliko stotina kuća u centru grada izgorele su u topovskim buktinjama. Sledećih dana sukob se proširio na centar zemlje, pobunom Srba po gradovima: Smederevu, Kladovu, Šapcu, gde je tih dana boravio knez Mihailo.

Nakon tragičnog događaja na Čukur-česmi sledilo je žandarmerijsko ispitivanje o okolnostima celog događaja i suđenje. Svedočenja su bila različita. Meni je ostalo sećanje na nedužnu žrtvu, malog Savu, koga sam onako okrvavljenog podigao i postavio na stepenik kraj zdenca. U jednoj ruci čvrsto se držao za polomljeni sud, preko koga se slivao ledeni mlaz. Pamtim taj pogled zelenih široko otvorenih očiju. Kao da je nesrećni dečak i dalje bio živ.

Nakon nekoliko dana naša gradska žandarmerija pozvana je da dočeka kneza na mestu događaja. Teškom mukom sam se našao ponovo na tom mestu. Sećam se da je i to jutro bilo sparno. Žega je bila nepodnošljiva, kao tog nesrećnog dana, dana Savine pogibije. Knez se u vojnoj uniformi s kapom pod rukom u pratnji dvojice ađutanata spuštao niz prašnjavu kaldrmu. Visok i dostojanstven, kakav je bio, položi buket ruža na mesto pogibije. Onda krenu redom, ispitujući svakog od nas ponaosob, kako je bilo i ko je sve bio prisutan. Kada je na mene došao red, nisam mogao ni reč da progovorim. Neka knedla se stvori i zatvori mi grlo. Knez me osmotri dugim pogledom i pređe na drugog žandara kraj mene.”

Pavle Miletić, ponositi žandar iz slavnih vremena, završi priču i nestade kroz tamni vilajet prohujalih vremena. Od tada se više nikada nismo sreli.

U ateljeu akademika Roksandića nastade mukla tišina. On i njegov model, mali Vlastimir, raziđoše se bez reči. Da li će biti i sledećeg susreta, osta neizvesno. Međutim, tog dana, te večeri kao da su se muze spustile kroz krovni prozor, a pod mesečevom svetlošću maestro je završavao svoje remek-delo.

Posle nekoliko dana Roksandić je predao svoju maketu gradskim vlastima, a kroz neko vreme i skulpturu izlivenu u bronzi s projektom česme.

Tek 1932. godine legenda o nesrećnom dečaku je konačno dobila svoje obeležje. Maestrova bronzana skulptura postavljena je na novi zdenac i postala je gradska znamenitost, poznata kao Čukur-česma.

Tragični događaj na Čukur-česmi 3. juna (15. juna) 1862. godine izazvao je političku krizu koja je dovela do turskog bombardovanja Beograda. Knez Mihailo je to iskoristio kao povod da podrškom velikih sila izdejstvuje oslobođenje beogradske i srpskih varoši, a da se konačno pokrene iseljenje turskog vojnog i civilnog življa. Bila je to velika pobeda kneza tokom jula 1862.

U diplomatskim pregovorima na konferenciji u Kanlidži kraj Carigrada velikim zalaganjem ministra spoljnih poslova Ilije Garašanina, samog kneza, kao i posredovanjem evropskih sila, Porta se obavezala na predaju srpskih gradova koja je konačno upriličena velikim događajem, predajom ključeva turskih vlasti, uz obavezu „na čuvanje” srpskih gradova, knezu Mihailu, 6. aprila 1867. godine na Kalemegdanu.