„Дечак од бронзе”, Маријана Петровић Раић

Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

у спомен на догађај на Чукур-чесми, 3. јун 1862. године

Подневни зраци сунца пробијали су се кроз мали кровни прозор и осветлише извајано тело дечака у гипсу на високом сточићу. Са клонуле главе назирао се последњи издах. Маестро Симеон Роксандић, урезивањем, уграђивањем последњих потеза, а потом глачањем, приводио је крају своје дело. Стварао је тихо, минуциозно, у тишини. Као да је време стало. У облаку гипсане прашине, на средини атељеа, тешко се уочавала мала сцена. На тамном подијуму, истицала се јаркоцрвена драперија. А на њој, у извијеном положају тела, позирао је тринаестогодишњи дечак. Млади модел се нестрпљиво мешкољио, покушавајући да привуче маестрову пажњу, дајући до знања да му је за данас сасвим доста.

„Чика Симеоне, када ћемо завршити? Закаснићу на фудбал!”, негодовао је млади фудбалер, који је чувеном вајару позирао за лик несрећног Саве Петковића, једанаестогодишњег дечака који је страдао на зденцу тадашње Чукур-чесме, а данас на месту спомена на трагичан догађај које је београдска општина желела да овековечи.

„Власто, мораш бити стрпљив. Посао приводим крају. Много тога дугујемо дечаку за чији лик позираш. Носите исто презиме, Петковић, само је њему име било Сава. Пре много година, и даље у време српске потчињености, храбро се дрзнуо на турске војнике и на зденцу је мучки убијен!”, говорио је нестрпљиво маестро.

„Зашто, шта се догодило”, упитао је дечак и поново се вратио у положај са кога је позирао. Подигао је високо руке изнад главе. Извио се у положај преломљеног лука. Неки стид га наједном савлада.

„Причајте ми маестро, не знам ништа о томе.”

„Ето, због вас младежи, таквих какви сте, потребно је свуд по староме Београду градити и правити спомене. Не знате шта се и како догађало у овој нашој вароши. Захваљујући добротворима као што је Ванђел Тома, подићи ћемо спомен-чесму на догађај за који легенда каже да је покренуо завршно ослобођење Београдске вароши и многих других у центру Србије. Савина погибија је тужна судбина једног дечака, али и покретач важних догађаја који ће Србију водити ка путу ослобођења од стотина година страшне судбине: ропства, прогонства, сиромаштва, таме и безнађа.”

Вајар узе памучну крпу, обриса руке и заврте сточић на коме се достојанствено пружала макета будућег споменика. Он седе на наслоњач и започе причу о легенди која је узбуркала живот Београдске вароши с половине 19. века. Како се окретао сточић, тако се завртело време. Успомене кренуше да навиру.

* * *

Пре неколико година у мој атеље је дошао необичан гост. Био је то наочити осамдесетогодишњак у старој жандарској униформи, онако како се носила варошка жандармерија са средине 19. века.

Представио се као Павле Милетић, пријатељ Томе Ванђела, познатог трговца и будућег покровитеља чесме, човека који је први дошао на идеју да се ова прича овековечи. Иако сам знао све о томе и очекивао ову посету јер је Задужбина добротвора желела да баш ја будем творац споменика, остао сам затечен пред достојанственим и поноситим држањем старине. Имао сам осећај као да су давна, славна времена закуцала на моја врата и донела мирисе прошлости старе Србије у доба када се борила за своје признање, за своју нову, модерну државу.

Павле Милетић био је у групи која се нашла на зденцу на Чукур-чесми оног дана и оног часа када је страдао млади Сава Петковић. Он седе у наслоњач и док је започињао причу погледом пређе преко свих мојих скулптура, као да је проверавао да ли смо сами. Успомене које је чувао само за себе одлучио је да после готово више од пола века с неким подели.

* * *

„Било је жарко летње јутро, 3. јуна 1862”, сећао се Павле. „Упекла звезда. Прашина са стрме калдрме дизала се увис, попут пешчаног вихора. Чесма је била дубоко усађена у јарак. До ње се стизало земљаним степеништем са ивицама кривих, камених прагова. Низами (турски војници) окружили су чесму, поскидали фесове са глава и пружили дланове ка леденом млазу, како би се расхладили. Била је то, у том делу вароши, једина оаза где се могла попити вода, освежити лице након дугих патролирања градом. Ми, Срби, жандари стајали смо са стране чекајући ред. Турски војници збијали су ружне шале и лако започињали кавгу. Наређено нам је било тада, из наше варошке команде, да избегавамо свако зачикавање, свађу, изазов на тучу. Однекуд се створи босоноги дечак у подврнутим панталонама и с кошуљом око струка. Трчао је низ улицу с крчагом у руци.

Био је танан, тако танан да су се сва ребра могла побројати. Стао је крај мене. Погледао ме је. Тај тренутак нећу никада заборавити. У погледу тих чудесних зелених очију осећало се неспокојство. Био је нејак, али у исто време необично поносан и пркосан. Турски војници задржавали су ред.

– Како ти је име – упитах га.

– Сава, Сава Петковић. Шегрт сам код свог стрица у сарачкој радњи у Јајинцима. Дошли смо по сарачки материјал на Велику пијацу! – Дечак, како је био брз и нестрпљив, изађе из нашег реда и приближи се зденцу. Турски војници су се задржавали без потребе, окупивши се око чесме као око неке трпезе за којом су се забављали, не осврћући се на жедне којих је био све више. Мали Сава се некако проби до чесме да подметне крчаг испод леденог млаза. Вода је споро текла, крчаг се тешко пунио. Турски војник који је стајао крај дечака, одгурне га, узме његов крчаг и испи сву воду наискап. Вода се сливала низ браду, па низ његов дебели врат. Дечак се пркосно успротиви насилнику. Стаде пред њега и, побунивши се, викну: „Врати ми мој крчаг, врати!”, повукавши снажно Турчина за руку. Турчин се окрете и једним замахом сруши дете, ударајући га крчагом. Све као да се догодило у једном трену. Наши жандари појурише и настаде борба. На месту трагедије наши ухапсише низаме. Турско-српски сукоб проширио се на градске улице у центру Београда. Побуњени српски жандари, добровољци, грађани водили су прави рат с Турцима током ноћи, да би се борбе наставиле у раним јутарњим сатима. Након два дана примирја, који је са турским пашом склопио министар спољних послова Србије Илија Гарашанин, борбе су се наставиле изненадним бомбардовањем града из педесет и шест турских топова са Београдске тврђаве. Погинуло је на десетине грађана, неколико стотина кућа у центру града изгореле су у топовским буктињама. Следећих дана сукоб се проширио на центар земље, побуном Срба по градовима: Смедереву, Кладову, Шапцу, где је тих дана боравио кнез Михаило.

Након трагичног догађаја на Чукур-чесми следило је жандармеријско испитивање о околностима целог догађаја и суђење. Сведочења су била различита. Мени је остало сећање на недужну жртву, малог Саву, кога сам онако окрвављеног подигао и поставио на степеник крај зденца. У једној руци чврсто се држао за поломљени суд, преко кога се сливао ледени млаз. Памтим тај поглед зелених широко отворених очију. Као да је несрећни дечак и даље био жив.

Након неколико дана наша градска жандармерија позвана је да дочека кнеза на месту догађаја. Тешком муком сам се нашао поново на том месту. Сећам се да је и то јутро било спарно. Жега је била неподношљива, као тог несрећног дана, дана Савине погибије. Кнез се у војној униформи с капом под руком у пратњи двојице ађутаната спуштао низ прашњаву калдрму. Висок и достојанствен, какав је био, положи букет ружа на место погибије. Онда крену редом, испитујући сваког од нас понаособ, како је било и ко је све био присутан. Када је на мене дошао ред, нисам могао ни реч да проговорим. Нека кнедла се створи и затвори ми грло. Кнез ме осмотри дугим погледом и пређе на другог жандара крај мене.”

Павле Милетић, поносити жандар из славних времена, заврши причу и нестаде кроз тамни вилајет прохујалих времена. Од тада се више никада нисмо срели.

У атељеу академика Роксандића настаде мукла тишина. Он и његов модел, мали Властимир, разиђоше се без речи. Да ли ће бити и следећег сусрета, оста неизвесно. Међутим, тог дана, те вечери као да су се музе спустиле кроз кровни прозор, а под месечевом светлошћу маестро је завршавао своје ремек-дело.

После неколико дана Роксандић је предао своју макету градским властима, а кроз неко време и скулптуру изливену у бронзи с пројектом чесме.

Тек 1932. године легенда о несрећном дечаку је коначно добила своје обележје. Маестрова бронзана скулптура постављена је на нови зденац и постала је градска знаменитост, позната као Чукур-чесма.

Трагични догађај на Чукур-чесми 3. јуна (15. јуна) 1862. године изазвао је политичку кризу која је довела до турског бомбардовања Београда. Кнез Михаило је то искористио као повод да подршком великих сила издејствује ослобођење београдске и српских вароши, а да се коначно покрене исељење турског војног и цивилног живља. Била је то велика победа кнеза током јула 1862.

У дипломатским преговорима на конференцији у Канлиџи крај Цариграда великим залагањем министра спољних послова Илије Гарашанина, самог кнеза, као и посредовањем европских сила, Порта се обавезала на предају српских градова која је коначно уприличена великим догађајем, предајом кључева турских власти, уз обавезу „на чување” српских градова, кнезу Михаилу, 6. априла 1867. године на Калемегдану.