Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Давид Пијаде – аутор првог романа о девијантности грађанске класе

Давид Пијаде потиче из сефардске јеврејске породице која је претрпела све турбуленције међуратних и ратних времена двадесетог века код нас. Отац му је био Самуел Пијаде, трговац који је солидно пословао у Београду ― имао је радњу у улици Краља Петра. Када је наступио царински рат између Кнежевине Србије и Аустроугарске 1908. почео је да пропада и на крају банкротирао. Надаље је живео и умро у сиромаштву.  Живот његових синова Моше и Давида били су различити. Обојица су били академски сликари, али је Моша релативно рано почео да се бави новинарством и да се истиче у идеолошкој борби, што је посредно утицало и на Давидову каријеру и живот – он није дуго задржао место професора у Ваљеву јер је био прогањан због брата.

Његова сликарска пасија огледала се и у бризи за дела својих пријатеља. Био је сакупљач радова свог пријатеља Леона Коена, која су послужила да се након смрти тог великог ствараоца организује ретроспектива његовог уметничког опуса.

Природу своје стваралачке личности изразио је и у писању и превођењу.

Као аутор опробао се на пољу романа, поезије и есеја. Његов епистоларни роман Страст један је од првих у нашој књижевности који се бави питањем истополне љубавне везе и аутодеструктивном страшћу у човеку. Написао је и збирку песама која носи назив „Ја”, док есеји нису издати у оквиру одређене књиге.

Као преводилац заслужан је за домаће издање романа Оскара Вајлда Слика Доријана Греја, као и за преводе поезије нобеловца Рабиндранта Тагора.

Највећу пажњу јавности ипак привлачи његово прозно остварење – роман Страст. Написан је у форми низа писама у којима главна јунакиња Радмила, обраћајући се својој дружбеници из манастира у коме је боравила, говори о периоду свог живота који је код девојака резервисан за одабир партнера и удају. Читалац нема прилику да прочита одговоре особе којој су писма упућена, дакле, доступна је само једна страна преписке, па ипак из ње се тако много сазнаје. Већ након првих неколико страна у роману Страст долазимо до информације да жена којој се Радмила обраћа није само њена пријатељица већ особа са којом је она остварила љубавну везу. Тај однос доживела је као нешто суштинско у њеном животу и зато се нежним речима обраћа вољеној Маргити, тужећи се што њихова прича не може да се настави. Она не жели да покуша да заволи неког другог, и чврсто решава да не пристане на конвенционални живот грађанске класе којој припада. У писмима која чине роман Страст она препричава ситуације у којој јој се младићи удварају, сцене у којима јој је криво што јој је мајка несрећна јер јој се кћер не удаје као друге девојке, али доноси и љубавне сторије својих другарицама кроз које сазнајемо да бракови и у прошлости нису били лишени незадовољства, преваре итд. Њена деструктивност и аутодеструктивност напослетку ће је одвести у брак са младићем који јој најмање одговара и кога својим понашањем понижава и подсмева му се. Ипак, није случајно што се роман зове баш Страст јер управо та емоција младе Радмиле неће моћи да се умири. Врло брзо, без обзира на правила брачног понашања, па и заборављајући вољену Маргиту, она задовољава своју жудњу најпре са младим мужевљевим братанцем, који обитава у њиховом дому током студија, а затим и са човеком другог слоја који јој је у почетку физички одбојан. Та веза ће је понизити, упрљати, довести до очаја и најзад до најстрашнијих људских порива. Роман Страст даје сасвим нову визуру посматрања београдске грађанске класе између два рата, која је често у књижевности идеализована.

Можда на трагу идеја Давида Пијада које је изнео кроз роман Страст Селенић касније ствара своје ликове, помало изопачене Београђане који су у најчуднијим љубавним и еротским везама, што је према Селенићевим романима узрок унутрашњег пропадања те класе, коју ће сменити наводно здрава, а примитивна сељачка партизанска крв.

Роман Страст претворен је и у радио-драму у продукцији Радио Београда 2.

Давид Пијаде и његова породица страдали су од стрaне нациста 1942. године, те његов опус није велики, али је свакако врло специфичан. Различита или чак супротна судбина од познатог брата Моше Пијаде даје једну необичну животну поруку о људским путевима. Ипак, Давид Пијаде ће, захваљујући свом стваралаштву, остати упамћен и интригантан за неко ново читање и проучавање.

Сва дела овог аутора у издању Порталибриса можете видети ОВДЕ.

У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је издао низ важних градских романа међу којима су Беспуће Вељка Милићевића, Чедомир Илић Милутина Ускоковића, Покошено поље Бранимира Ћосића, затим документарна проза: Записи старог Београђанина Косте Н. Христића и тако даље.

 

 

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу