Светомир Николајевић (1844–1922) био је српски књижевник, политичар, професор и ректор Велике школе, академик, министар и премијер.
Рођен је 27. септембра 1844. године у Радуши, насељу које припада општини Уб, где је завршио основну школу. Гимназијско школовање започео је у Шапцу, да би наставио у Београду, а ту и матурирао. Жељан знања, уписује се на Велику школу и студира филозофске науке. Као изузетно успешног студента држава одлучује да га стипендира и шаље га на студије историје и светске књижевности, те тако он проводи време и учи у Цириху, Берну, Берлину, Паризу и Лондону.
По повратку са студија Светомир Николајевић запослио се као професор историје књижевности на Великој школи. Он је важио за изванредног професора, висококвалификованог, а студенти су се поносили што имају таквог предавача. Не само што је био врстан познавалац тог градива него је био и врхунски човек, па су његови ученици могли много тога корисног да науче. Говорио је неколико језика, неки подаци кажу чак седам, што је и данас, а камоли у оно време, заиста редак случај. Касније је постао и ректором Велике школе, и то школске 1888/89. године.
Био је један од истакнутих српских политичара и може се рећи да му је активно учествовање у политици обележило живот. Први корак Светомира Николајевића у политици било је његово учествовање у оснивању Радикалне странке. За разлику од других чланова ове партије, Николајевић није пристајао на исхитрене и претеране акције. Касније је напустио Радикалну странку. Био је привржен Обреновићима и хтео је да радикалци склопе споразум са краљом Миланом. Та његова политичка опредељеност и наклоност једној династији довела је до тога да буде маргинализован и скоро потпуно заборављен након Мајског преврата, када је пензионисан јер није одговарао Карађорђевићима.
Николајевић је био ангажован и у Скупштини и Влади Србије. Био је народни посланик, од 1894. је постављен на место министра унутрашњих послова, а исте године постаје и премијер. Време његова мандата на челу Владе Србије обележиле су бурне и честе несугласице између радикала и Обреновића, односно обреновићеваца. Године 1893. Светомир Николајевић постаје члан Државног савета, а од 1901. до 1903. члан је Сената. Као делегат је присуствовао потписивању споразума у Хагу, те коначном склапању Хашке конвенције. Залажући се за међународни мир, први је Србин кандидован за Нобелову награду, коју није примио због рата 1915. године. Колико је овај човек био велики говори и чињеница да је одбио жељу Немаца да буде управник окупиране Србије током Првог светског рата.
И на културном пољу велики је Николајевићев рад. Радио је на оснивању Српске краљевске академије и био један од шеснаест првих академика, које је именовао краљ Милан 5. априла 1887. Постојала су четири Академијина одељења, а Светомир Николајевић био је члан Академије философских наука. Учествовао је и у формирању Друштва Светог Саве, Српског археолошког друштва, а 1893. године основао је Друштво за васпитање и образовање глувонеме деце у Београду.
Један је од најпознатијих масона и заједно са Ђорђем Вајфертом оформио је 1890. године масонску ложу Побратим.
Велику заслугу за ширење љубави према књижевности и заинтересованости за њу, па и за развијање и стицање знања о њој дугујемо управо њему. Као што је напред поменуто, предавао је на Катедри опште историје литературе с нарочитим погледом на литературу Словена и Срба. У Лондону је студирао енглеску књижевност, па се с тим може довести у везу и то што је први писао о Вилијаму Шекспиру. Први књижевни радови Светомира Николајевића објављивани су у часописима. У Отаџбини 1875. објављен му је први рад – Леди Монтегријева у Србији. Издавао је бројне есеје и предавања, нешто засебно, нешто скупљено у свеске, а неки су: О стоицизму и римској држави, Из Шекспира, Пред Шекспиром, Тацит, Јулија, Ариосто. Он је покренуо часопис Рад 1881. године, и у њему је штампао Цезара и Брута. Поред тога што је написао бројне књижевне портрете о енглеским писцима, интересовао се и за нордијске писце, нарочито за Хенрика Ибзена. Ово се може видети и у његовим путничким белешкама из двеју скандинавских земаља (Данске и Норвешке). Сарађивао је са разним часописима, међу којима су и Годишњица Николе Чупића, Гласник Српског ученог друштва и Мале новине. 
На крају свега овога треба рећи да је Светомир Николајевић био човек свестраног духа, светски студент и путник, један од најобразованијих српских умова у том добу, а поврх свега тога – родољуб.
Био је у браку са Анком и имали су два сина. Умро је 18. априла 1922. године у Београду и сахрањен је на Новом гробљу.
Тек недавно је наш народ одлучио да обнови сећање на овог знаменитог Србина. Наиме, Педагошки музеј је покренуо иницијативу за подизање споменика Николајевићу и организовали су изложбу 2019. године под називом Светомир Николајевић – од заборава ка светлу. По овом писцу и политичару названа је једна београдска улица и основна школа у родном му месту. Порталибрис објављивањем Николајевићевог путописа Из Скандинавије богати своју едицију Отргнуто од заборава и подсећа читаоце на ову важну личност српске историје.
Сва дела Светомира Николајевића можете видети ОВДЕ.