Милан Савић (1845–1930) био је књижевник, доктор филозофије, позоришни критичар, преводилац и истакнути културни радник.
Рођен је 4. октобра 1845. године у Новом Кнежевцу, раније званом Турска Кањижа. Основну и средњу школу завршио је у Новом Саду, па се потом преселио у Беч, где се са студија медицине пребацио на филозофију. Студирање га води даље у Немачку, и у Лајпцигу ће докторирати филозофију.
По завршеним докторским студијама Милан Савић се враћа у Србију и ради као наставник у Горњем Карловцу и у Новом Саду, затим и у Зајечару. Док је живео и радио у Новом Саду, Савић је почео да пише. Његов књижевни опус је широк. Писао је песме, приповетке, путописе, романе, позоришне комаде, као и есеје и биографије. Његови текстови о Лази Костићу, Симу Матавуљу, Јовану Јовановићу Змају, Војиславу Илићу добили су похвале од многих. Не само што се бавио српским књижевницима него су га интересовали и политичари, па отуда радови о Светозару Милетићу, Михаилу Политу-Десанчићу или о Миши Димитријевићу.
Поред писања на српском језику, Милан Савић је писао и на немачком. Био је и преводилац. Његова преводилачка каријера била је веома успешна, а највише је преводио српске песнике, и то умногоме Змаја. Наравно, преводио је и на српски језик. Најпознатији је његов превод Гетеовог Фауста, који је објављен 1920. године, а започето је превођење 1882. У Београду и у Српском народном позоришту у Новом Саду Фауст је, по Савићевом преводу, игран на сцени 1886. Тим преводом овај преводилац није био задовољан, па и не чуди чињеница да је тек после дугих 38 година преданог рада он објављен. Осим Фауста, превео је и Ифигенију, још једно Гетеово драмско дело.
Несумњиво је да је овај свестрани књижевник имао доминантно место у друштву културних и књижевних радника. Популарност је стекао и радећи у Матици српској. Прилику за рад у овој значајној српској културној и научној институцији добио је већ 1874. године, када је постао члан Књижевног одељења. Годину дана касније је изабран за Матичиног секретара, и на тој позицији је био до 1911. године, када је ово место припало позоришном критичару и историчару књижевности Тихомиру Остојићу. Матица српска донела је Милану Савићу пријатељство са Урошем Предићем, добро познатим српским сликаром, који је радио портрете добротвора и задужбинара за ову установу.
Велики је Савићев рад и када су у питању књижевни часописи. Био је уредник Летописа Матице српске, а са Јованом Грчићем уређивао је часопис Стражилово.
Занимао се и за позориште и писао позоришне критике и комаде. Његов драмски спев Дојчин Петар и шаљива игра Цар проводаџија најбоље су прихваћени комади. Цар проводаџија је драма са историјском тематиком и први пут је изведена на сцени у Београду 1900. године, и њу је Бранислав Нушић високо похвалио. У листу Позориште објављивао је критике о представама: Кир Јања, Отело, Максим Црнојевић, Нора, Сабља Краљевића Марка, или критике о глумцима: Ружић у Шекспировим улогама, Глумац почетник, Ленка Хаџићева, и друге. Није он имао везе са позориштем искључиво као писац, него је био и члан Управног одбора Друштва Српског народног позоришта.
Интересантно је, мада није први пут да писци користе псеудоним. Тако је радио и Милан Савић, потписујући се као Коста Ристић, и као такав је аутор једночинке Наживио се и свог првог оригиналног комада – Последња воља. Друге његове познате драме су: Проводаџије, Марија, На леп начин, Одсудни тренуци. Био је и путописац, па читајући његов путопис Из старога Дубровника, упознаћете се са историјском позадином, али и ауторовим импресијама и причама о Дубровнику из 15. века.
Милан Савић је био ожењен Јулком Давидовац. Њихова ћерка јединица је чувена Аница Савић Ребац, на коју је отац – Милан Савић – пренео љубав према књижевности и филозофији.
Умро је у Београду 21. фебруара 1930. године.
Сва дела Милана Савића која је Порталибрис објавио погледајте ОВДЕ.