Milan Savić (1845–1930) bio je književnik, doktor filozofije, pozorišni kritičar, prevodilac i istaknuti kulturni radnik.
Rođen je 4. oktobra 1845. godine u Novom Kneževcu, ranije zvanom Turska Kanjiža. Osnovnu i srednju školu završio je u Novom Sadu, pa se potom preselio u Beč, gde se sa studija medicine prebacio na filozofiju. Studiranje ga vodi dalje u Nemačku, i u Lajpcigu će doktorirati filozofiju.
Po završenim doktorskim studijama Milan Savić se vraća u Srbiju i radi kao nastavnik u Gornjem Karlovcu i u Novom Sadu, zatim i u Zaječaru. Dok je živeo i radio u Novom Sadu, Savić je počeo da piše. Njegov književni opus je širok. Pisao je pesme, pripovetke, putopise, romane, pozorišne komade, kao i eseje i biografije. Njegovi tekstovi o Lazi Kostiću, Simu Matavulju, Jovanu Jovanoviću Zmaju, Vojislavu Iliću dobili su pohvale od mnogih. Ne samo što se bavio srpskim književnicima nego su ga interesovali i političari, pa otuda radovi o Svetozaru Miletiću, Mihailu Politu-Desančiću ili o Miši Dimitrijeviću.
Pored pisanja na srpskom jeziku, Milan Savić je pisao i na nemačkom. Bio je i prevodilac. Njegova prevodilačka karijera bila je veoma uspešna, a najviše je prevodio srpske pesnike, i to umnogome Zmaja. Naravno, prevodio je i na srpski jezik. Najpoznatiji je njegov prevod Geteovog Fausta, koji je objavljen 1920. godine, a započeto je prevođenje 1882. U Beogradu i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu Faust je, po Savićevom prevodu, igran na sceni 1886. Tim prevodom ovaj prevodilac nije bio zadovoljan, pa i ne čudi činjenica da je tek posle dugih 38 godina predanog rada on objavljen. Osim Fausta, preveo je i Ifigeniju, još jedno Geteovo dramsko delo.
Nesumnjivo je da je ovaj svestrani književnik imao dominantno mesto u društvu kulturnih i književnih radnika. Popularnost je stekao i radeći u Matici srpskoj. Priliku za rad u ovoj značajnoj srpskoj kulturnoj i naučnoj instituciji dobio je već 1874. godine, kada je postao član Književnog odeljenja. Godinu dana kasnije je izabran za Matičinog sekretara, i na toj poziciji je bio do 1911. godine, kada je ovo mesto pripalo pozorišnom kritičaru i istoričaru književnosti Tihomiru Ostojiću. Matica srpska donela je Milanu Saviću prijateljstvo sa Urošem Predićem, dobro poznatim srpskim slikarom, koji je radio portrete dobrotvora i zadužbinara za ovu ustanovu.
Veliki je Savićev rad i kada su u pitanju književni časopisi. Bio je urednik Letopisa Matice srpske, a sa Jovanom Grčićem uređivao je časopis Stražilovo.
Zanimao se i za pozorište i pisao pozorišne kritike i komade. Njegov dramski spev Dojčin Petar i šaljiva igra Car provodadžija najbolje su prihvaćeni komadi. Car provodadžija je drama sa istorijskom tematikom i prvi put je izvedena na sceni u Beogradu 1900. godine, i nju je Branislav Nušić visoko pohvalio. U listu Pozorište objavljivao je kritike o predstavama: Kir Janja, Otelo, Maksim Crnojević, Nora, Sablja Kraljevića Marka, ili kritike o glumcima: Ružić u Šekspirovim ulogama, Glumac početnik, Lenka Hadžićeva, i druge. Nije on imao veze sa pozorištem isključivo kao pisac, nego je bio i član Upravnog odbora Društva Srpskog narodnog pozorišta.
Interesantno je, mada nije prvi put da pisci koriste pseudonim. Tako je radio i Milan Savić, potpisujući se kao Kosta Ristić, i kao takav je autor jednočinke Naživio se i svog prvog originalnog komada – Poslednja volja. Druge njegove poznate drame su: Provodadžije, Marija, Na lep način, Odsudni trenuci. Bio je i putopisac, pa čitajući njegov putopis Iz staroga Dubrovnika, upoznaćete se sa istorijskom pozadinom, ali i autorovim impresijama i pričama o Dubrovniku iz 15. veka.
Milan Savić je bio oženjen Julkom Davidovac. Njihova ćerka jedinica je čuvena Anica Savić Rebac, na koju je otac – Milan Savić – preneo ljubav prema književnosti i filozofiji.
Umro je u Beogradu 21. februara 1930. godine.
Sva dela Milana Savića koja je Portalibris objavio pogledajte OVDE.