Да ли знате ко је Светислав Вуловић?

 

Светислав Вуловић (1847–1898) био је српски позоришни и књижевни критичар, историчар књижевности, професор у гимназији и ректор Велике школе. Рођен је у Ивањици 29. новембра 1847. године, где је завршио основну школу, док је средњу школу завршио у Краљеву. Био је студент права на Великој школи у Београду. После стицања дипломе, једно време је радио у суду и министарству правде, а потом је постао професор у београдској гимназији.

Имао је веома истакнуту улогу у тадашњем српском интелектуалном друштву. Изгласан је за ректора на Великој школи, и ту функцију је обављао школске 1893/94. године. Један је од оснивача Српске књижевне задруге. Као академик, стекао је чланство у многим важним институцијама, од којих је једна Српска краљевска академија. Редовни члан био је и у Српском ученом друштву, у Одбору за науке филозофске и филолошке, а у Главном просветном савету такође је био један од дугогодишњих чланова.

Светислав Вуловић је зачетник импресионистичке критике код нас, што значи да је о делима судио по стеченом утиску, уносећи у оцену своја осећања. Највећи узор у књижевној критици био му је немачки критичар Лудвиг Берне, због ког се и залагао за такозвану природну критику. Прве радове из књижевности објављивао је у Зори и Вили, у којој је радио уређивачке послове на народним умотворина. Поред тога, радио је и на листовима Отаџбина и Раденик, који је покренуо Светозар Марковић.

Како је био веома цењен од стране српских угледних књижевника, одао му је признање и велики историчар књижевности Јован Деретић, који за њега каже да је „први критичар од формата”. Јован Скерлић каже да је био „најкњижевнији писац свог доба”. Бавећи се књижевном критиком, у својим студијама говорио је о многим српским познатим и значајним писцима, међу којима су Његош, Сима Милутиновић Сарајлија, Ђура Јакшић и Бранко Радичевић. Вуловић је један од првих који су написали биографију Петра II Петровића Његоша, о коме има речи хвале, посебно истичући његов Горски вијенац.

У позоришној критици Светислав Вуловић се није водио искључиво правилима која су дотад владала, ослањајући се само на дидактичку улогу дела и критике, већ је користио импресионистичке погледе и биографску методу у приступу делу. Његова излагања су растерећена, занимљива, са доста личног тона.

Пред крај свог рада посветио се проучавању старе српске књижевности, те је писао о Светом Сави, Стефану Првовенчаном, Доментијану и Теодосију.

Његови најпознатији есеји су о српским романтичарима и есеј Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности. Написао је и читанку за средње школе и гимназије, Науку о књижевности и изучавању словенских књижевности, Приложак српској синтакси, Прилог познавању садашњег стања усмене српске поезије, а превео је Фајхтерлсбенове Прилоге дијалектици душе. Сматра се да није успео да доврши историју југословенске књижевности, и да је она остала у рукопису.

Светислав Вуловић био је ожењен Милком, која је била први секретар Београдског женског друштва и секретар Добротворног одбора за избеглице Херцеговачког устанка. У том браку родило се петоро деце, два сина и три ћерке.

Умро је у Београду 3. маја 1898. године. У његову част, данас се библиотека у Ивањици зове „Светислав Вуловић”.

 

Сва дела Светислава Вуловића можете видети ОВДЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *