Светислав Стефановић (1877‒1944) је био лекар, драмски писац, песник, књижевни критичар, преводилац, научни радник. Најпре је у Бечу студирао технику (1896‒1897), па потом филозофију (1897‒1898), и на крају медицину (1898‒1902), а по завршетку последњих студија прешао је у Србију. Знаменити српски писац учествује у оба балканска рата као војни лекар и пролазећи кроз албанску голготу доспева на Крф, а у Солуну ради као преводилац при страним мисијама, у штабу српске Врховне команде. Стрељан је пред крај рата као издајник. За српску књижевност и српску традицију представља најплоднијег песника међу новим српским песницима са почетка двадесетог века, који је за десетак година плодног књижевног рада отелотворио неколико књига песама, есеја, скица и превода. Писац је друге модерне, чији је највећи узор био писац прве модерне ‒ Лаза Костић. Три књиге његових Песама изашле су у Мостару (1903, 1904. и 1905) и из тих ранијих збирки стихова (1902‒1912) пробрао је њихову малу антологију под називом Сунца и сенке (1912. у Београду), а након тога је објавио још две књиге поезије Строфе и ритмови (1919) и Границе (1928). Касније је настала његова Антологија Лазе Костића (1923) и Нова антологија српске лирике. Светислав Стефановић је поред поезије писао и прозна дела: збирку приповедака Скице (1904), драме Сукоби (1911) и Кућа тамних сенки (1927), као и књижевне есеје Из енглеске књижевности (1907. ‒ о Шекспиру, Дантеу, Габриелу Росетију). До 1911. године писао је за часописе Бранково коло, Дело, Летопис Матице српске и Српски књижевни гласник. За српску књижевност посебно су значајни његови преводи са енглеског језика четрнаест Шекспирових драма, приповедака Едгара Алана Поа и поезије Свинберна, Блејка и Росетија; затим превод са јеврејског Соломонове Песме над песмама, у чијем се критичарском преводу у сликама и дијалозима, источњачки жарко, саопштавају љубавне среће и тајне; са немачког преводи Гетеову Пандору и књигу Херман и Доротеја, а са италијанског Мусолинијеву књигу О корпоративној држави, као и Мадачеву драму Човекова трагедија са мађарског. Светислав Стефановић је инспирисан пре свега њиховом поезијом, желео да створи нову, слободнију версификацију, другачије песничке мотиве и оригиналнији поглед на свет кроз пантеизам.
У Песмама Светислав Стефановић опева замишљену драгу опобнирајући недодирнуту и гордошћу саблажњену љубави, бесмртност душе кроз витешку неустрашивост од смрти, скрушено родољубље (кроз посвету Алекси Шантићу и Милану Прибићевићу), дескриптивно оваплоћење пролећа кроз осликавање мисли о посебној жени као буђењу нове животне радости, као и ране јесени кроз коју и бивствовање утихњује и бледи, прижељкујући брзу смрт у духовној неокаљаности ка вечности. И песничко надахнуће које чежња ствара блаженство је свезе Бога и васељене и свеколика трајност свега постојања је у непрекидном процесу сталног стварања (продужења људске врсте), а сва страдања болан су пркос Створитељу. Самоћа саосећањем и стрпљењем спасом душу заодева, а срце човекољубљем. У Песмама српска традиција заоденула је љутњу Горданину, услед неузвраћене љубави, мотивима из народне књижевности (њен драги поступа плаховито и грубо као Змај Огњени Вуче, док она жели Краљевића Марка да је крај себе води свуда у својим страшним борбама), претварајући је у опсену мржње и освете над бесмртношћу искрене љубави. У сну Вука Мандушића Анђелијина туга над умрлим драгим врхунац је безусловне љубави и вечне туге (као у лику Косовке Девојке). А сав овоземаљски бол понесе и поднесе опроштај грехова Магдалене над гробом Христовим. У тој збирци песама описани су и мотиви бесмртности у лику људских слабости (нема крајности; мрачна искушења, покајања и ускрснућа душа једини су доказ вечности), као и мотив светског бола светом жалошћу за домовином и њеним настрадалим жртвама. Светислав Стефановић је у Песмама посебне стихове посвећивао Лази Костићу (јер његова благодејствија живе кроз сва покољења), Вељку Петровићу (као хероју понижених и поноситих класа), Алекси Шантићу (кроз преданост домовини као гробници живота и колевци смрти), Богдану Поповићу (као Мандушићу Вуку који прижељкује непрежаљену жал Косовке Девојке над његовом смрћу), Милану Прибићевићу (који у лику светог Илије покорава свет и доноси уразумљење), Димитрију Митриновићу (у израженој духовности стваралачког надахнућа кроз чежњивост за миром и савршенством света), Милану Беговићу (у тајновитости заноса за досезањем Христове љубави између двоје), Светиславу Ћоровићу (чија невина душа небески живот иште), Милану Ћурчину (а окована душа трајно ослобођење и спасење)…
У едицији Отргнуто од заборава можете пронаћи и друге крунисане поете српске књижевности: Растка Петровића, Лазу Костића, Ђуру Јакшића, Јована Јовановића Змаја.
Сва дела Светислава Стефановића можете видети ОВДЕ.