Da li znate ko je Svetislav Stefanović?

Svetislav Stefanović (1877‒1944) je bio lekar, dramski pisac, pesnik, književni kritičar, prevodilac, naučni radnik. Najpre je u Beču studirao tehniku(1896‒1897), pa potom filozofiju(1897‒1898), i na kraju medicinu(1898‒1902), a po završetku poslednjih studija prešao je u Srbiju. Znameniti srpski pisac učestvuje u oba balkanska rata kao vojni lekar i prolazeći kroz albansku golgotu dospeva na Krf, a u Solunu radi kao prevodilac pri stranim misijama, u štabu srpske Vrhovne komande. Streljan je pred kraj rata kao izdajnik. Za srpsku književnost i srpsku tradiciju predstavlja najplodnijeg pesnika među novim srpskim pesnicima sa početka dvadesetog veka, koji je za desetak godina plodnog književnog rada otelotvorio nekoliko knjiga pesama, eseja, skica i prevoda. Pisac je druge moderne, čiji je najveći uzor bio pisac prve moderne‒ Laza Kostić. Tri knjige njegovih „Pesama” izlašle su u Mostaru (1903., 1904 i 1905.) i iz tih ranijih zbirki stihova (1902‒1912) probrao je njihovu malu antologiju pod nazivom„Sunca i senke” (1912. u Beogradu), a nakon toga je objavio još dve knjige poezije „Strofe i ritmovi” (1919) i „Granice” (1928). Kasnije je nastala njegova „Antologija Laze Kostića”(1923) i „Nova antologija srpske lirike”. Svetislav Stefanović je pored poezije pisao i prozna dela: zbirku pripovedaka „Skice” (1904), drame „Sukobi” (1911) i „Kuća tamnih senki”(1927), kao i književne eseje „Iz engleske književnosti” (1907‒ o Šekspiru, Danteu, Gabrielu Rosetiju). Do 1911. godine pisao je za časopise Brankovo kolo, Delo, Letopis Matice srpske i Srpski književni glasnik. Za srpsku književnost posebno su značajni njegovi prevodi sa engleskog jezika četrnaest Šekspirovih drama, pripovedaka Edgara Alana Poa i poezije Svinberna, Blejka i Rosetija; zatim prevod sa jevrejskog Solomonove „Pesme nad pesmama”, u čijem se kritičarskom prevodu u slikama i dijalozima, istočnjački žarko, saopštavaju ljubavne sreće i tajne; sa nemačkog prevodi Geteovu „Pandoru” i knjigu „Herman i Doroteja”, a sa italijanskog Musolinijevu knjigu ”O korporativnoj državi”, kao i Madačevu dramu „Čovekova tragedija” sa mađarskog. Svetislav Stefanović je inspirisan pre svega njihovom poezijom, želeo da stvori novu, slobodniju versifikaciju, drugačije pesničke motive i originalniji pogled na svet kroz panteizam.
U„Pesmama” Svetislav Stefanović opeva zamišljenu dragu opobnirajući nedodirnutu i gordošću sablažnjenu ljubavi, besmrtnost duše kroz vitešku neustrašivost od smrti, skrušeno rodoljublje (kroz posvetu Aleksi Šantiću i Milanu Pribićeviću), deskriptivno ovaploćenje proleća kroz oslikavanje misli o posebnoj ženi kao buđenju nove životne radosti, kao i rane jeseni kroz koju i bivstvovanje utihnjuje i bledi, priželjkujući brzu smrt u duhovnoj neokaljanosti ka večnosti. I pesničko nadahnuće koje čežnja stvara blaženstvo je sveze Boga i vaseljene i svekolika trajnost svega postojanja je u neprekidnom procesu stalnog stvaranja (produženja ljudske vrste), a sva stradanja bolan su prkos Stvoritelju. Samoća saosećanjem i strpljenjem spasom dušu zaodeva, a srce čovekoljubljem. U „Pesmama” srpska tradicija zaodenula je ljutnju Gordaninu, usled neuzvraćene ljubavi, motivima iz narodne književnosti (njen dragi postupa plahovito i grubo kao Zmaj Ognjeni Vuče, dok ona želi Kraljevića Marka da je kraj sebe vodi svuda u svojim strašnim borbama), pretvarajući je u opsenu mržnje i osvete nad besmrtnošću iskrene ljubavi. U snu Vuka Mandušića Anđelijina tuga nad umrlim dragim vrhunac je bezuslovne ljubavi i večne tuge (kao u liku Kosovke devojke). A sav ovozemaljski bol ponese i podnese oproštaj grehova Magdalene nad grobom Hristovim. U toj zbirci pesama opisani su i motivi besmrtnosti u liku ljudskih slabosti (nema krajnosti; mračna iskušenja, pokajanja i uskrsnuća duša jedini su dokaz večnosti), kao i motiv svetskog bola svetom žalošću za domovinom i njenim nastradalim žrtvama. Svetislav Stefanović je u „Pesmama” posebne stihove posvećivao Lazi Kostiću  (jer njegova blagodejstvija žive kroz sva pokoljenja), Veljku Petroviću (kao heroju poniženih i ponositih klasa), Aleksi Šantiću (kroz predanost domovini kao grobnici života i kolevci smrti), Bogdanu Popoviću (kao Mandušiću Vuku koji priželjkuje neprežaljenu žal Kosovke Devojke nad njegovom smrću), Milanu Pribićeviću (koji u liku svetog Ilije pokorava svet i donosi urazumljenje), Dimitriju Mitrinoviću (u izraženoj duhovnosti stvaralačkog nadahnuća kroz čežnjivost za mirom i savršenstvom sveta), Milanu Begoviću (u tajnovitosti zanosa za dosezanjem Hristove ljubavi između dvoje), Svetislavu Ćoroviću (čija nevina duša nebeski život ište), Milanu Ćurčinu (a okovana duša trajno oslobođenje i spasenje)…
U ediciji Otrgnuto od zaborava možete pronaći i druge krunisane poete srpske književnosti: Rastka Petrovića, Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, ..

Sva dela Svetislava Stefanovića možete videti OVDE.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *