Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Да ли знате ко је Светислав Стефановић?

Светислав Стефановић (1877‒1944) је био лекар, драмски писац, песник, књижевни критичар, преводилац, научни радник. Најпре је у Бечу студирао технику (1896‒1897), па потом филозофију (1897‒1898), и на крају медицину (1898‒1902), а по завршетку последњих студија прешао је у Србију. Знаменити српски писац учествује у оба балканска рата као војни лекар и пролазећи кроз албанску голготу доспева на Крф, а у Солуну ради као преводилац при страним мисијама, у штабу српске Врховне команде. Стрељан је пред крај рата као издајник. За српску књижевност и српску традицију представља најплоднијег песника међу новим српским песницима са почетка двадесетог века, који је за десетак година плодног књижевног рада отелотворио неколико књига песама, есеја, скица и превода. Писац је друге модерне, чији је највећи узор био писац прве модерне ‒ Лаза Костић. Три књиге његових Песама изашле су у Мостару (1903, 1904. и 1905) и из тих ранијих збирки стихова (1902‒1912) пробрао је њихову малу антологију под називом Сунца и сенке (1912. у Београду), а након тога је објавио још две књиге поезије Строфе и ритмови (1919) и Границе (1928). Касније је настала његова Антологија Лазе Костића (1923) и Нова антологија српске лирике. Светислав Стефановић је поред поезије писао и прозна дела: збирку приповедака Скице (1904), драме Сукоби (1911) и Кућа тамних сенки (1927), као и књижевне есеје Из енглеске књижевности (1907. ‒ о Шекспиру, Дантеу, Габриелу Росетију). До 1911. године писао је за часописе Бранково коло, Дело, Летопис Матице српске и Српски књижевни гласник. За српску књижевност посебно су значајни његови преводи са енглеског језика четрнаест Шекспирових драма, приповедака Едгара Алана Поа и поезије Свинберна, Блејка и Росетија; затим превод са јеврејског Соломонове Песме над песмама, у чијем се критичарском преводу у сликама и дијалозима, источњачки жарко, саопштавају љубавне среће и тајне; са немачког преводи Гетеову Пандору и књигу Херман и Доротеја, а са италијанског Мусолинијеву књигу О корпоративној држави, као и Мадачеву драму Човекова трагедија са мађарског. Светислав Стефановић је инспирисан пре свега њиховом поезијом, желео да створи нову, слободнију версификацију, другачије песничке мотиве и оригиналнији поглед на свет кроз пантеизам.

У Песмама Светислав Стефановић опева замишљену драгу опобнирајући недодирнуту и гордошћу саблажњену љубави, бесмртност душе кроз витешку неустрашивост од смрти, скрушено родољубље (кроз посвету Алекси Шантићу и Милану Прибићевићу), дескриптивно оваплоћење пролећа кроз осликавање мисли о посебној жени као буђењу нове животне радости, као и ране јесени кроз коју и бивствовање утихњује и бледи, прижељкујући брзу смрт у духовној неокаљаности ка вечности. И песничко надахнуће које чежња ствара блаженство је свезе Бога и васељене и свеколика трајност свега постојања је у непрекидном процесу сталног стварања (продужења људске врсте), а сва страдања болан су пркос Створитељу. Самоћа саосећањем и стрпљењем спасом душу заодева, а срце човекољубљем. У Песмама српска традиција заоденула је љутњу Горданину, услед неузвраћене љубави, мотивима из народне књижевности (њен драги поступа плаховито и грубо као Змај Огњени Вуче, док она жели Краљевића Марка да је крај себе води свуда у својим страшним борбама), претварајући је у опсену мржње и освете над бесмртношћу искрене љубави. У сну Вука Мандушића Анђелијина туга над умрлим драгим врхунац је безусловне љубави и вечне туге (као у лику Косовке Девојке). А сав овоземаљски бол понесе и поднесе опроштај грехова Магдалене над гробом Христовим. У тој збирци песама описани су и мотиви бесмртности у лику људских слабости (нема крајности; мрачна искушења, покајања и ускрснућа душа једини су доказ вечности), као и мотив светског бола светом жалошћу за домовином и њеним настрадалим жртвама. Светислав Стефановић је у Песмама посебне стихове посвећивао Лази Костићу (јер његова благодејствија живе кроз сва покољења), Вељку Петровићу (као хероју понижених и поноситих класа), Алекси Шантићу (кроз преданост домовини као гробници живота и колевци смрти), Богдану Поповићу (као Мандушићу Вуку који прижељкује непрежаљену жал Косовке Девојке над његовом смрћу), Милану Прибићевићу (који у лику светог Илије покорава свет и доноси уразумљење), Димитрију Митриновићу (у израженој духовности стваралачког надахнућа кроз чежњивост за миром и савршенством света), Милану Беговићу (у тајновитости заноса за досезањем Христове љубави између двоје), Светиславу Ћоровићу (чија невина душа небески живот иште), Милану Ћурчину (а окована душа трајно ослобођење и спасење)…

У едицији Отргнуто од заборава можете пронаћи и друге крунисане поете српске књижевности: Растка Петровића, Лазу Костића, Ђуру Јакшића, Јована Јовановића Змаја.

Сва дела Светислава Стефановића можете видети ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу