Стефан Стефановић (1807–1828) је српски књижевник из прве половине деветнаестог века. Ширем аудиторијуму данас не тако познат, овај писац нам је важан на првом месту као аутор трагедије Смрт Уроша Петог – како се сматра, прве оригиналне историјске трагедије у српској књижевности. За живот и рад овог аутора везују се два града – Нови Сад и Пешта. Године његовог рођења и смрти нису нам познате са стопроцентном сигурношћу, с обзиром на то да се у различитим изворима могу наћи различити подаци, али је сигурно да је живео у првој половини деветнаестог века, и то веома кратко. Наиме, и овај писац, као и многи други познати људи тог времена, преминуо је од туберкулозе. Стефановић је студирао филозофију и право, а на крају се посветио студијама технике. Многе податке о његовом животу сазнајемо из сачуваних писама.
Стефан Стефановић стварао је под утицајем Лукијана Мушицког, а занимљиво је да је и поред тога био заговорник језичке и правописне реформе Вука Стефановића Караџића. Поред драмског дела по којем је остао познат, писао је оде, и оне су објављиване у часописима који су тада били актуелни. Као што смо напоменули, много података о његовом животу сазнајемо из пронађених писама, а у некима од њих освртао се на стање у српској књижевности свог времена, често се критички осврћући на неке појаве. Писао је и песме у античкој форми. Када је драма у питању, извесно је да је овај писац имао још тога да каже у својим делима, али га је смрт спречила. Наиме, он је радио на историјској драми Стефан Дечански – дакле, још једно дело са темом из српске историје, али није успео да је заврши за живота, а рукопис овог дела није пронађен.
Дело којим је оставио најупечатљивији траг у српској књижевности – трагедија Смрт Уроша Петог, своју грађу црпи из српске историје, али и из народне традиције. Главна тема јесте судбина последњег српског цара – Уроша Нејаког, али и мотив преузет из народне традиције да је Уроша убио Вукашин Мрњавчевић, који му је претходно био веома близак и кога је сам Урош уздигао доделивши му титулу краља. Ту је и мотив греха, који се везује за Душана Силног, Урошевог оца, за кога се сматра да је убио свог оца Стефана Дечанског. У делу су многи историјски ликови и догађаји приказани попут ликова и догађаја из епске поезије, чиме је Стефан Стефановић показао значајан таленат, који, нажалост, није стигао да испољи у још неким делима. Приметан је утицај Шекспира и Шилера.
Било би изузетно занимљиво видети шта би овај писац још написао да га није задесила кобна болест, али можемо барем уживати у ономе што је објавио и што нам је доступно за читање и тумачење.