Stefan Stefanović (1807–1828) je srpski književnik iz prve polovine devetnaestog veka. Širem auditorijumu danas ne tako poznat, ovaj pisac nam je važan na prvom mestu kao autor tragedije Smrt Uroša Petog – kako se smatra, prve originalne istorijske tragedije u srpskoj književnosti. Za život i rad ovog autora vezuju se dva grada – Novi Sad i Pešta. Godine njegovog rođenja i smrti nisu nam poznate sa stoprocentnom sigurnošću, s obzirom na to da se u različitim izvorima mogu naći različiti podaci, ali je sigurno da je živeo u prvoj polovini devetnaestog veka, i to veoma kratko. Naime, i ovaj pisac, kao i mnogi drugi poznati ljudi tog vremena, preminuo je od tuberkuloze. Stefanović je studirao filozofiju i pravo, a na kraju se posvetio studijama tehnike. Mnoge podatke o njegovom životu saznajemo iz sačuvanih pisama.
Stefan Stefanović stvarao je pod uticajem Lukijana Mušickog, a zanimljivo je da je i pored toga bio zagovornik jezičke i pravopisne reforme Vuka Stefanovića Karadžića. Pored dramskog dela po kojem je ostao poznat, pisao je ode, i one su objavljivane u časopisima koji su tada bili aktuelni. Kao što smo napomenuli, mnogo podataka o njegovom životu saznajemo iz pronađenih pisama, a u nekima od njih osvrtao se na stanje u srpskoj književnosti svog vremena, često se kritički osvrćući na neke pojave. Pisao je i pesme u antičkoj formi. Kada je drama u pitanju, izvesno je da je ovaj pisac imao još toga da kaže u svojim delima, ali ga je smrt sprečila. Naime, on je radio na istorijskoj drami Stefan Dečanski – dakle, još jedno delo sa temom iz srpske istorije, ali nije uspeo da je završi za života, a rukopis ovog dela nije pronađen.
Delo kojim je ostavio najupečatljiviji trag u srpskoj književnosti – tragedija Smrt Uroša Petog, svoju građu crpi iz srpske istorije, ali i iz narodne tradicije. Glavna tema jeste sudbina poslednjeg srpskog cara – Uroša Nejakog, ali i motiv preuzet iz narodne tradicije da je Uroša ubio Vukašin Mrnjavčević, koji mu je prethodno bio veoma blizak i koga je sam Uroš uzdigao dodelivši mu titulu kralja. Tu je i motiv greha, koji se vezuje za Dušana Silnog, Uroševog oca, za koga se smatra da je ubio svog oca Stefana Dečanskog. U delu su mnogi istorijski likovi i događaji prikazani poput likova i događaja iz epske poezije, čime je Stefan Stefanović pokazao značajan talenat, koji, nažalost, nije stigao da ispolji u još nekim delima. Primetan je uticaj Šekspira i Šilera.
Bilo bi izuzetno zanimljivo videti šta bi ovaj pisac još napisao da ga nije zadesila kobna bolest, ali možemo barem uživati u onome što je objavio i što nam je dostupno za čitanje i tumačenje.