Stanoje Stanojević (1874–1937) bio je prvi srpski enciklopedista i jedan od istaknutijih istoričara u vremenu u kom je živeo.
Rođen je 24. avgusta 1874. godine u Novom Sadu u uglednoj porodici. Njegov otac, Lazar, bio je poznati lekar, a po njemu će kasnije Stanoje nazvati jednog od svojih sinova, koji će završiti medicinu. Ovo je interesantan podatak, jer će upravo ovaj Lazar, Stanojev sin, dati ime svom sinu po ocu, pa njihova linija ide: Lazar – Stanoje – Lazar – Stanoje. Pored Lazara, naš istoričar je sa svojom suprugom Olgom, sestrom Aleksandra Belića, imao i sina Pavla.
U rodnom gradu Stanoje Stanojević završio je osnovnu i srednju školu, a na studije se uputio u Minhen i Beč, gde je doktorirao filozofiju. Imao je čast da uči od eminentnih stručnjaka, kao što su Vatroslav Jagić i Konstantin Jireček. Na usavršavanja je išao u velike gradove Nemačke, Turske i Rusije, a najveće interesovanje od samog početka pokazivao je za vizantijsko-srpske odnose. Iz te ljubavi i predanog rada kasnije je i napisao delo Vizantija i Srbi, koje je započeo u Carigradu, a objavio u dve knjige.
Uopšte govoreći, srpska istorija je predmet skoro svih istraživanja Stanoja Stanojevića. Delo koje je izazvalo najviše pažnje je njegova Istorija srpskoga naroda. Ovu knjigu objavio je tri puta, i to: 1908, 1910. i 1925. godine. Mada je ona jedna od prvih knjiga koja se na integralan način bavi prošlošću Srba i predstavlja ključne događaje i ličnosti značajne za politički, kulturni i društveni razvoj, posle Istorije srpskoga naroda Ljubomira Kovačevića i Ljubomira Jovanovića i Istorije Srba Konstantina Jirečeka, ipak je dobila brojne negativne kritike. U pogovorima svojih izdanja Stanojević je navodio kako se trudio da bude objektivan, precizan i da ne upliće nikakve političke elemente, ne sakrivajući da ima i nedostataka, međutim, ne razume zašto je knjiga „rđavo shvaćena”. Jedan od onih kritičara koji je izneo oštriju osudu je Jaša Tomić u delu Nesavremena i savremena istorija, koji zamera Stanoju Stanojeviću na tome što je odvojio političku od kulturne istorije i što je uglavnom samo puko nabrajao i govorio o važnim događajima i ličnostima, bez dodatnog udubljivanja. Tekst Nesavremena i savremena istorija možete čitati i u izdanju Portalibrisa, pored kog se nalazi i esej Kritika Ruvarčeve škole, što, ako uzmemo u obzir činjenicu da je Stanojević pristalica rada Ilariona Ruvarca, nije bez razloga tako spojeno.
Stanojević je bio profesor na Velikoj školi u Beogradu, gde je sa kolegom Ljubomirom Jovanovićem predavao narodnu istoriju. Takođe je neko vreme bio profesor i u Carigradu. Bio je i akademik (dopisni član Srpske kraljevske akademije), član Matice srpske, osnivač Istorijskog društva u Novom Sadu i predsednik Jugoslovenskog istorijskog društva. Mada je bio izabran za upravnika Srpskog narodnog pozorišta, već dan nakon imenovanja podneo je ostavku. Bavio se novinarstvom i pisao je za mnoge časopise, od kojih je najpoznatija Politika. Zapravo, Stanoje Stanojević učestvovao je u pokretanju ovog lista. Osim za Politiku, pisao je i za Stražilovo, Javor, Glas Akademije nauka.
Ono što je možda posebno interesantno jeste što je on prvi srpski enciklopedista i objavio je Narodnu enciklopediju srpsko-hrvatsko-slovenačku u četiri toma.
Njega srpski narod treba da pamti i kao učesnika u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Bio je jedan od učesnika na Pariskoj mirovnoj konferenciji.
Pored dela Istorija srpskoga naroda, Vizantija i Srbi, Narodne enciklopedije Srba, Hrvata i Slovenaca, autor je Istorije Bosne i Hercegovine, O Južnim Slovenima u VI, VII i VIII veku, Studije o srpskoj diplomatici i drugih tekstova, članaka, spisa, feljtona, rasprava…
Stanoje Stanojević preminuo je 30. jula 1937. godine u Beču, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Sva dela Stanoja Stanojevića pogledajte OVDE.