Prema imenu i prostoru o kome piše mogla bi se javiti dilema oko književnog identiteta Siba Miličića, međutim, ovaj autor je za života deklarisao sebe kao srpskog pisca, smatrajući Srbiju kao svojevrsni južnoslovenski pijemont u kulturi. Insistirao je da mu se dela štampaju ćirilicom i družio se sa mnogim srpskim piscima ovde i u inostranstvu.
Dakle, prvo što možemo reći o Sibetu Miličiću je da je u pitanju srpski pisac koji piše ponajviše o svom dalmatinskom zavičaju ostavljajući tako besmrtne portrete tipičnih primoraca i sačuvavši od zaborava taj mirni, melanholični život kraj mora u prošlosti.
Jedna od zanimljivih činjenica vezanih za njegov život je i druženje sa Crnjanskim i drugim kolegama sa kojima je pokušavao da pomogne proboj srpske književnosti na svetskoj sceni, posebno u Francuskoj. Crnjanski mu je posvetio i stih u svojoj čuvenoj pesmi Lament nad Beogradom. I taj stih ponekad je kopkao proučavaoce da otkriju ko je taj Sibe koji je „zinuo kao peš”…
Svedoci spominju kako je baš Sibe uspevao da ostvari prijatne kontakte sa strancima, sjajno je pričao francuski i želeo da uđe u važne umetničke krugove.
Sa doktoratatom stečenim u Beču najpre je postavljen za suplenta u Dubrovniku, predavao u Drugoj beogradskoj gimnaziji, međutim, rat menja sve – Sibe dolazi na Krf među izbegle sunarodnike, a zatim odlazi u Odesu, gde radi na motivaciji ruskih dobrovoljaca da pomognu Srbiji. I njegov entuzijastični trud uspeva. Magelanovim putevima velika vojska dospeva na Solunski front.
Neki podaci kažu da mu je sadrug u Rusiji bio Mustafa Golubić, što neobičnoj ličnosti kao što je Sibe daje još jednu misterioznu crtu.
Nakon rata uglavnom radio kao diplomata, učestvuje u kulturnom životu i nastavlja prijateljstva sa značajnim ličnostima tog vremena. Izdaje veliki broj knjiga pesama i proze, takođe i prevodi sa različitih jezika.
Utom dolazi i Drugi svetski rat, koji ga zatiče u trenutku duševnog rastrojstva nakon traume rušenja zgrade u kojoj je stanovao. Nakon kapitulacije biva deportovan za Beograd, a zatim nekako uspeva da dođe u Split, svoj rodni kraj, želeći da tu sačeka kraj rat. Međutim, iz nerazjašnjenih razloga 1944. odlazi u Bari i od tada mu se gubi trag.
Sibe za sobom ostavlja svoje zbirke pesama i priča i ostaje autentična umetnička figura na našem prostoru.
Priče u zbirci Žena i čovek na vrlo autentičan način prikazuju život na primorju, pobožnost, zabranjenu ljubav, odlaske u „novi svet”, tj. u Ameriku, onaj jednostavni život primoraca, ribara, mornara i njihovih žena. Sve te tanane duše, njihove sudbine, njihove obične male živote i duh primorskih prostora u vremena kada ih turizam još nije sasvim izmenio. Njegove priče svedoče o dobrom poznavanju mentaliteta ljudi o kojima govori, razvijenu sposobnost karakterizacije zahvaljujući kojoj nastaju vrlo upečatljivi likovi, a zanimljivo je i kako se u prikazu tog života i međusobnih odnosa ljudi oseća prelamanje tradicionalnog i modernog, Istoka i Zapada, stvarnog, opipljivog i apstraktnog.
Sibe za sobom ostavlja svoje zbirke pesama i priča i ostaje autentična umetnička figura na našem prostoru.
Podsećamo da su u okviru ove edicije reizdata i dela zaboravljenih pisaca kao što su: Milica Janković (Plava gospođa, Ljudi iz skamije), Jaša Prodanović (Naši i strani), Dušan Radić (Selo), Slobodan J. Jovanović (Spomenica), Dragutin Ilić (Hadži Diša, Posle milijon godina) itd. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.