Никола Ђорић (1859–1913) био је српски драмски писац, песник, преводилац и лекар.
Ђорић, заборављени српски књижевник, рођен је 1. маја 1859. године у Смољинцу код Пожаревца, где је завршио основну школу и прва четири разреда гимназије. Након тога образовање наставља у Првој београдској гимназији, да би касније дипломирао филозофију на Великој школи. Занимљив је податак да је по дипломирању радио једну годину као професор и онда се одлучио да оде пут Беча, упише и заврши студије медицине 1891. године. Мада је прекинуо медицину због српског-бугарског рата, у коме је учествовао као лекар, вратио се у Беч и докторирао. Такође је у Балканском рату био лекар Треће пољске болнице Моравске дивизије.
Поред тога што се Никола Ђорић бавио медицином, а најпре филозофијом, одувек је у њему постојала љубав према књижевности. Још као студент почео је да пише песме и да их објављује. Прве његове песме штампале су се у Отаџбини. Његова збирка љубавних песама са насловом Љубице објављена је у Нишу 1892. године. Ове песме су веселе, ведрог тона, али има и оних које подсећају на севдалинке. Није без разлога одабрао Ниш, јер саме песме пуне су турцизама, доносе дух источњачког карактера и откривају нам нешто више о муслиманском начину живота. Написао је и два спева: Марков топуз и Косовска епопеја. Овај спев представља један од најзначајнијих и централних догађаја из српске историје – Косовски бој.
Осим што је писао песме, Никола Ђорић опробао се и у драмској форми. Још док је био студент Велике школе написао је трагедију у пет чинова у стиховима, са насловом Сликар или вереник и драги. Био је члан српског књижевног друштва Зора, на чијим је окупљањима читао делове трагедије Кринка, која је штампана у Летопису Матице српске 1890. године. Аутор је и драма Момир, Слава мишарска, Владислав, краљ угарски, Видосава, Везир Абоговић. Углавном је писао историјске драме, а ослањао се и на српску народну поезију. Историјска драма Момир заснована је на епској народној песми Наход Момир, коју је забележио Вук Стефановић Караџић, а трагедија Видосава израђена је према мотиву из народне песме Женидба краља Вукашина.
Никола Ђорић бавио се и превођењем драма са немачког и француског језика. Преводе је објављивао у Отаџбини и Летопису Матице српске, а међу преводима нашли су се и Федра Жана Расина, Гетеов Клавиго, Шилерова Орлеанка девојка.
Без сумње, Ђорић је неправедно заборављен писац, па објављивањем његових дела у оквиру наше едиције Отргнуто од заборава желимо да се читаоци упознају са његовим књижевним радом, за који је био одликован орденом Светог Саве петог реда.
Преминуо је 29. октобра 1913. године у Скопљу, а посмртни остаци су пренети у Београд на Ново гробље.
Сва дела Николе Ђорића погледајте ОВДЕ.