Нико Бартуловић (1890–1943/1945) био је југословенски књижевник, публициста, позоришни редитељ и преводилац. Рођен је у Старом Граду на Хвару 23. децембра 1890. године. Основну школу завршио је у родном месту, а Реалну гимназију у Сплиту. Студирао је славистику на Филозофском факултету у Прагу и Грацу. После завршених студија радио је као наставник у гимназији у Котору, одакле је отпуштен због својих политичких ставова о јужнословенском питању. Као један од вођа националистичке југословенске омладине, чија је политичка идеја била уједињење свих Јужних Словена у једну државу, Нико Бартуловић је уређивао лист Слобода од 1913. године, једини далматински лист који се отворено борио против аустроугарске окупације и њихових идеја. Интересантно је да је то једини лист из Далмације који није штампао посмртна слова Францу Фердинанду.
Осуђен је као велеиздајник у великом процесу који се одиграо у јулу 1914. године, и своју затворску казну служио у Шибенику, Марибору, Градачцу, Грацу и Карлау. Са Ивом Андрићем делио је ћелију у Марибору, а написао је први предговор првој књизи коју је Андрић икада објавио (Ex Ponto, 1918).
Најзначајнији његов рад био је на оснивању и уређивању гласовитог часописа Књижевни југ, где су му најближи сарадници били Иво Андрић, Владимир Ћоровић и Бранко Машић. Часопис је основан 1918. године у Загребу и брзо је постао најважнија пројугословенска публикација на овим просторима, и кључни часопис за развој југословенске књижевности. Редакцији ће се убрзо придружити и Милош Црњански, а у овом часопису објављивани су прилози најважнијих српских, хрватских, словеначких књижевника међуратног периода: Ујевића, Крлеже, Исидоре Секулић, Антуна Бараца, Назора, Симе Пандуровића, Ивана Цанкара, Густава Крклеца и других.
Током међуратног периода Нико Бартуловић био је врло ангажован културни посленик. Био је управник Народног позоришта у Сплиту, оснивач бројних значајних књижевних часописа (Јавност, Круг, Видици), уредник Српског књижевног гласника и члан Српског ПЕН центра.
По избијању Другог светског рата покушао је да напусти Хрватску, али у томе није успео и посветио се раду у одбору за помоћ избеглицама из Независне Државе Хрватске. Током рата је одржавао контакте са Драгишом Васићем, потпредседником српског културног клуба, човеком који се, иако левичар, међу првима придружио антифашистичком покрету Драгољуба Драже Михаиловића.
Занимљиво је да се извори не слажу по питању смрти Ника Бартуловића. Могу се пронаћи противречни подаци: у Просветиној Енциклопедији (1986) може се прочитати да је Бартуловић страдао у редовима четника током 1943. године, док званична страница Википедије објављује да су га комунистичке власти погубиле, без суђења, у јануару 1945. године, након ослобођења Сплита од италијанске окупације.
По истом идеолошко-политичком кључу, извори се не слажу ни у оцени књижевног значаја Ника Бартуловића и уметничке вредности његових дела.
Оставио је иза себе роман На прелому, новеле Ивањски кријесови, Људи на острву, Мој пријатељ Томислав Малвасија и друге, као и драме Куга и Биједна Мара. Најзначајнија дела објављена су у Београду, код угледних издавача попут Српске књижевне задруге и књижарнице Геце Кона.
Сва дела Ника Бартуловића потражите ОВДЕ.