Милутин Д. Лазаревић (1878–1954) био је српски пуковник, учесник балканских ратова и уопште борбе за ослобођење од Турака, те Првог светског рата. Током своје дуге и успешне војне каријере био је помоћник и начелник дивизијског генералштаба, инжењерски потпоручник, пешадијски капетан II класе, помоћник начелника штаба Ибарске војске (1912), и начелник штаба Шумадијске дивизије II позива (1913); начелник штаба трупа нових области (1914), начелник штаба одбране Београда (1916) и помоћник начелника штаба II армије (1917).
Милутин Д. Лазаревић је српску историографију обогатио бројним војно-историјским радовима, документарним списима и војно-политичким расправама које је објављивао у часопису Српски књижевни гласник (Борбе око Београда, Питање о министру војном, Физиономија последњег светског рата, Путник и Мишић, Поводом новог пројекта закона о устројству војске, Заборављене заслуге, Српско-бугарски рат), у часопису Мисао (Путник и Савов), као и у календару Вардар (Кумановска битка). Овај српски писац написао је и више рецензија и критика на разна дела из војне области. У делу Наши ратови за ослобођење и уједињење Милутин Д. Лазаревић војнички прецизно и историјски детаљно описује догађаје и битке Првог и Другог балканског рата: састав, диспозиције и наступање војски, топографске карактеристике бојишта и војне стратегије зараћених страна.
У четворотомном делу Наши ратови за ослобођење и уједињење Милутин Д. Лазаревић кроз опис Кумановске, Прилепске, Битољске и Брегалничке битке верно приказује пресудна историјска дешавања у балканским ратовима. Прва три тома ове обимне студије носе заједнички назив Српско-турски рат 1912, и прате догађаје Првог балканског рата, док четврти том, Српско-бугарски рат 1913, описује догађаје Другог балканског рата. Милутин Д. Лазаревић у овом обимном делу приступа објективном и фактографском приказу историјско-политичког збивања на почетку 20. века.
Прва књига Наших ратова за ослобођење и уједињење појашњава узроке сукоба и излаже догађаје који су се збили пре саме објаве рата: мобилизацију, концентрацију и кретање српске војске ка Куманову. Друга књига бави се Кумановском битком и тумачи резултате ове велике српске победе – поновно овладавање Косовом и севером Македоније, те повлачење Турака ка Прилепу и Битољу, док трећа описује Битољску операцију, бојеве код Прилепа, Кичева, те Битоља, и, као епилог успешног дејствовања српске војске, освајање Једрена и капитулацију Скадра.
Четврта књига Наших ратова за ослобођење и уједињење посвећена је српско-бугарском рату 1913, појашњава узроке и почетак новог сукоба, где детаљно излаже борбе у Брегалничкој бици, и тумачи последице ове велике српске победе. Како је била незадовољна поделом територија и односом Грчке и Србије према њој, Бугарска је покушала да силом наметне ново решење, делећи Македонију и желећи територијално проширење на Солун и Скопље.
Балкански савез је на иницијативу Српске краљевске владе основан 1912. године и представља тежњу балканских држава (Грчке, Бугарске, Србије и Црне горе) да окончају владавину Османског царства на Балкану. Тако почиње Први балкански рат, који се завршава победом савезника, територијалним ширењем све четири балканске државе, протеривањем Османлија, а на иницијативу великих сила, и формирањем Кнежевине Албаније. Јачањем независних балканских држава – Грчке, Бугарске, Црне Горе и Србије, и слабљењем Османске империје на крају XIX века, тежња за ослобођењем и преосталих територија је све већа. За неколико месеци, савезници ослобађају знатне територије и проширују своје државе. Заједничка команда савезничких снага није постојала, иако је потписан уговор о међусобној војној испомоћи и сарадњи. Тумачења овог уговора су различита, те тако и свака војска наступа према Османској војсци независно. Османско царство, као велика сила, јесте значајно ослабило, али је однос снага на терену и даље био прилично равноправан.
За српску историју, најзначајнија је Кумановска битка (23. и 24. октобар 1912), која је прекретница Првог балканског рата, јер представља увод у ослобођење Призрена, Битоља, Прилепа и Скопља, односно Рашке области, Косова и Метохије и Македоније.
Наши ратови за ослобођење и уједињење Милутина Д. Лазаревића детаљно приказују дане крвавих битака, стратешке припреме и одлуке главнокомандујућих официра зараћених страна, те прецизне географске и топографске одреднице територија које је српска војска прелазила у свом ослободилачком походу. Аутор описује одлуке које у критичним тренуцима доносе: начелник штаба Врховне команде, војвода Радомир Путник; његов помоћник, војвода Живојин Мишић; војвода Павле Јуришић Штурм, командант Дринске дивизије; затим, престолонаследник Александар Карађорђевић, кнез Арсен Карађорђевић (рођени брат краља Петра I Карађорђевића), те војводе Петар Бојовић и Степа Степановић.
Пуковник Милутин Д. Лазаревић се не задржава само на пуком опису битака, диспозиција и ратних дејствовања, већ критички тумачи поступке главнокомандујућих официра свих зараћених војски и објашњава које су околности довеле до одређених погрешака – било да је у питању била кратковидост војсковођа, било да су временске непогоде и услови утицали на стање на терену. Будући да је аутор и сам био учесник ових ратова, да је имао детаљан увид у командни ланац, депеше, телефонске разговоре, телеграме наређења и документа која чине основну историјску грађу, те да дело настаје непосредно по окончању Првог и Другог балканског рата, ова студија представља редак и веродостојан, обиман и детаљан војноисторијски извор. Оно што Наше ратове за ослобођење и уједињење Милутина Д. Лазаревића чини занимљивим и блиским читаоцу су сведочења других учесника рата, али и цивила, као и изводи из других мемоарских дела, у првом реду Рата на Косову и Старој Србији (1912) Јаше Томића.
Балкански ратови су значајни за светску историју због тога што представљају први модеран војни сукоб на територији Европе – први рат вођен новим технолошким средствима и новим стратегијама условљеним развојем војне индустрије. Искуство које је српска војска стекла у овим сукобима било је пресудно и за војни успех Србије у Првом светском рату. Због великих победа српске војске у Првом и Другом балканском рату, Србија је стекла велики међународни углед и постала најмоћнија балканска сила, што се поготову огледа у симпатијама које су друге велике европске силе, а посебно Немачка, показале. Током ових ратова, Срби су мобилисали највећи број војника – 355 хиљада, што је чинило око 61% укупне војске балканског савеза. Успех балканских ратова био је и територијално проширење Србије за нових 39,5 хиљада квадратних километара, те 1,2 милиона нових становника.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздате и историографске књиге других мање познати аутори као што су: Стојан Новаковић (Васкрс државе српске), Владимир Ћоровић (Карађорђе и Први српски устанак), Михаило Гавриловић (Из нове српске историје), Јаша Томић (Рат на Косову и Старој Србији), Вук Стефановић Караџић (Србија по Вуку). Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.