Живот и глумачка каријера
Милка Гргурова Алексић била је српска драмска уметница и књижевница. Рођена је у Сомбору 14. фебруара 1840. године у угледној трговачкој породици. Њени родитељи, Софија и Сава Гргуров, имали су још две ћерке и сина. Основну школу завршила је 1848. године у родном Сомбору, а онда је због Револуције, формално школовање прекинула. Четири године касније полази у Женски завод за васпитање и завршава три разреда.
Наредни период живота за Милку је веома несрећан. Отац банкротира, продаје породичну кућу у Сомбору, као и целу своју трговину имућном трговцу Матићу, а за њега удаје и своју шеснаестогодишњу ћерку Милку, да би и њу и породицу заштитио од сиромаштва и тешког живота.
Већ у раном периоду живота Милка Гргурова Алексић показује изузетно снажан карактер и одлучност да не трпи понижавање и ниподаштавање ради материјалне сигурности. Она оставља мужа после две године брака и са тек рођеном ћерком Евицом враћа се у родитељски дом, на салаш у Лалићу, близу Сомбора. Уз родитељску пажњу и бригу и Милка и њена ћерка се брзо опорављају и настављају живот. Милка много чита и самостално стиче завидно знање.
Године 1862, приликом посете једне дилетантске позоришне трупе, добија прилику да се докаже као глумица и убира прве бурне аплаузе и похвале. Касније је говорила како је одувек знала да ће се бавити глумом и да је то једино што је желела.
У двадесет и трећој години, 1864, Милака Алексић Гргурова постаје члан Српског народног позоришта у Новом Саду, а дебитовала је споредном женском улогом у представи Матије Бана Мејрима, у питању је улога несрећне Љубице. Милкин деби био је у јулу на гостовању Српског народног позоришта у Винковцима.
Неколико година касније, 1868, када је основано Народно позориште у Београду већи део глумишта, заједно са Милком прелази у новоосновано позориште. У Београду живи скромно од своје глумачке плате, са сестром Маром, која је такође била глумица, и ћерком Евицом. Финансијска ситуација је тешка, стално је у дуговима, али помаже и својим родитељима и брату, који се још школује. Кратко време живи у Бечу и у Бургтеатру усавршава глуму.
Милка Алексић Гргурова чланица је Народног позоришта од његовог самог оснивања. Играла је у првој представи, пригодном комаду Посмртна слава кнеза Мијаила, изведеном баш поводом свечаног отварања. Наредних четрдесет година играће у овом позоришту све најчувеније улоге домаћег и страног репертоара.
Године 1882. поново се удала, и то за пуковника Константина Алексића, бившег руског царског и гардијског официра, који је након Српско-турских ратова остао у Србији. У то доба руским официрима је било забрањено да се жене глумицама, па им је за венчање била потребна специјална дозвола, коју су на крају и добили од краљице Наталије. Муж Милку подржава и у глумачкој каријери, али је подстиче да се посвети и писању. Овај период живота, остварена професионална каријера, изразито хармоничне брачне и породичне околности, свакако је за Милку изузетно срећан. Ипак, иако једна од најпопуларнијих глумица, првакиња позоришта, била је знатно мање плаћена од својих мушких колега, и, гледано из данашње перспективе, стално дискриминисана.
Пензионисала се на сопствени захтев због болести грла 1902. године. Касније се појавила још неколико пута на позорници, играјући у добротворним представама, а последњи пут 1912, играјући краљицу Јаквинту у истоименој драми Драгутина Илића.
После четрдесет година проведених на позорници, више од четири стотине одиграних улога, најпопуларнија глумица и према оценама критике најбоља српска трагисткиња тога времена, Милка Гргурова Алексић, последње године живота провела је сиромашна, сама и занемарена. Умрла је 25. марта 1924. у Београду, у осамдесет четвртој години живота, и сахрањена је уз почасти на Новом гробљу.
О крају живота Милке Гргурове Алексић, као примеру тешких животних услова и пролазне славе глумаца, пише Милан Грол, један од наших најутицајнијих позоришних критичара, у делу Из позоришта предратне Србије:
„Пензионисана 1902. због грча у језику, Гргурова се потпуно повукла дајући о себи гласа само у рђавим приповеткама, двема рецитацијама Де Амичисове песме Мајчино срце и једном дилетантском представом Војновићевог Сутона са студентима. Повучена у један собичак позоришта у Мањежу, Милка Гргурова предала је ту забораву публике Дездемону, Јованку Орлеанку, Марију Стјуарт, Лукрецију Борцију, Јаквинту, Помпадуру, мајку Кнеза Ива од Семберије, у којима је деценијама узбуђивала стари Београд. Сахрањена је из тог собичка 1924. у својој осамдесет четвртој години, заборављена, незнана од света.”
Данас Милка Гргурова Алексић остаје упамћена као једна од првих великих српских глумица, жена која је подигла глумачки занат до високог, професионалног нивоа, и која је маестрално играла озбиљне драмске улоге и трагичне женске ликове.
Књижевни рад
Не треба сметнути са ума ни књижевну каријеру Милке Гргурове Алексић. Књижевни рад започиње делимично случајно, већ 1870. године преводећи драме са немачког и француског за потребе позоришта. Такође, супротстављала се необјективним позоришним критичарима, пишући полемике.
Чини се да је највећу подршку у књижевној каријери имала од свога мужа, пуковника Константина Алексића, који ју је подстицао да објављује приче, чак и након што је Књижевни одбор Коларчеве задужбине негативно оценио њених дванаест прича. После његове смрти Милка му је посветила збирку прича, коју је објавила 1897. године – Приповетке из прве свеске.
Приче је објављивала најчешће у листу Домаћица, који је Литерарни одбор београдског Женског друштва основао 1879. године. Милка је била члан овог друштва од његовог оснивања, а часопис Домаћица је у то време био један од ретких листова који су објављивали дела женских аутора.
Милка Алексић Гргурова прву приповетку, под називом Нада, објавила је 1894. године, а у наредних двадесет година написала је преко четрдесет приповедака. Издавачка кућа Порталибрис објавила је три њене приповетке у књизи Атентаторка Илка. Такође је писала путописе, некрологе и мемоаре (Из болнице 1876, Мој први деби, Аутобиографија).
Сва дела Милке Гргурове Алексић погледајте ОВДЕ.