Милета Јакшић (1863–1935)
Милета Јакшић рођен је 29. марта 1863. године у банатском селу Српска Црња у свештеничкој породици: и деда Дионисије и отац Јован били су свештеници, па је и Милети био одређен исти позив. Основну школу завршио је у родном селу, да би школовање наставио, 1880. године, на Великој српској гимназији у Новом Саду. У Осијеку завршава осми разред гимназије, 1889, и следеће године уписује Богословију у Сремским Карловцима, коју завршава 1893. године. Школовање ће наставити на Филозофском факултету у Бечу, али убрзо, због тешке материјалне ситуације, бива принуђен да студије напусти.
Милета Јакшић је прво био наставник српског језика и историје у монашкој школи у Хопову (до 1896. године), да би касније, када је школа затворена, добио посао као конзисторијски бележник у Темишвару (1901–1903). Године 1904. враћа се у родну Црњу, где је наследио очеву парохију. Скупљајући прилоге за српски Црвени крст за време балкански ратова, Милета Јакшић је, 1915. године, осуђен на затворску казну. После Првог светског рата напушта свештеничку службу и ради, прво, у Новом Саду, у Библиотеци Матице српске, а потом, од 1922, у Београду у Министарству социјалне политике. Са овог положаја је пензионисан, следеће године, због болести. До смрти је, повучено, живео у Београду.
Милета Јакшић умро је у Београду 8. новембра 1935. године. Сахрањен је на Новом гробљу поред свог стрица, Ђуре Јакшића, знаменитог српског писца.
Књижевно стваралаштво Милете Јакшића
Милета Јакшић, српски песник и приповедач, припада оном реду наших књижевника које је српска књижевна историја у великој мери, али сасвим неоправдано, занемарила. Део одговорности за то припада свакако и књижевном критичару Љубомиру Недићу и његовој изузетно неповољној оцени прве збирке Јакшићевих песама. И каснији проучаваоци српске књижевности и књижевни историчари запостављају овог писца, па и до данас остаје недовољно проучен његов допринос развоју српске модерне.
Књижевношћу је Милета Јакшић почео да се бави већ у гимназији, када и објављује своје прве песме и приче у Змајевом часопису Невен. Прва његова песма носи назив Ево нам пролећа (1884), а прва прича – Звонце (1886). Прву збирку песама објавио је у 1886. у Великој Кикинди, а прву збирку прича 1900. у Мостару. Поред поезије, која је углавном поезија природе, у којој доминирају парнасовски и симболистички мотиви (Песме, Велика тишина), Милета Јакшић је писао и прозу. Написао је неколико збирки приповедака (Мирна времена, Нечиста кућа) али и један аутобиографски роман (Роман усамљеног човека) и једну драму, Урок, објављену први пут тек 2010. године. Током живота Милета Јакшић сарађивао је са познатим српским књижевним часописима, као што су: Невен, Јавор, Стражилово, Отаџбина, Босанска вила, Дело, Женски свет, Бранково коло.
Мирна времена (1935)
Уколико за Јакшићево песништво можемо рећи да је занемарено, то утолико више важи за његово прозно дело. Једно је основно стање које у својој збирци приповедака Мирна времена код својих јунака описује Јакшић – страх. Бојазан у различитим степенима, од слабе узнемирености и неспокојства, преко необјашњиве, неразумљиве тескобе и потиштености, до великог, готово паралишућег страха, потреса све његове јунаке. Понекад ће се његови јунаци плашити злих, мистичних, оностраних сила – ђавола и вештица, понекад много реалнијих опасности – разбојника или болести, а понекад једноставно других, непознатих људи и различитих друштвених ситуација. А управо та до краја недокучива душевна узнемиреност, производ отуђености, представља основно осећање модерног човека. Посве је модеран и поступак којим Јакшић предочава психолошка стања својих јунака, јер се у више наврата скоро сасвим губи разлика између гласа јунака и гласа приповедача.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела других заборављених српских писаца приповедака као што су: Анђелко Крстић (Приповетке, Приповетке, књига друга), Драгиша Васић (Приповетке, Пад са грађевине, Витло и друге приче), Григорије Божовић (Приповетке), Вељко Петровић (Приповетке, Приповетке, књига друга), Стојан Живадиновић (Приповетке), Вељко Милићевић (Приповетке, Приповетке, књига друга).
Дела Милете Јакшића можете видети ОВДЕ.