Marin Držić je najznačajniji i najpoznatiji renesansni pisac dubrovačke književnosti. Rođen je 1508. godine od oca Marina i majke Anuhle iz porodice Kotruljević. Imao je petoro braće i šest sestara, od kojih nekima ni imena nisu upamćena pošto su umrli nedugo po rođenju. Školovao se za sveštenika i 1526. godine postao je jedan od dvojice rektora (upravnika) crkve Svih svetih u Dubrovniku.
Na ovom mestu ostao je sve do 1538. godine, a u tom periodu počinje da piše i prve stihove, a bavi se i muzikom i svira više instrumenata. Te godine porodica njegovog oca je finansijski propala, a Marin odlazi na studije u Sijenu uz pomoć dubrovačkih vlasti, koje mu dodeljuju stipendiju od 30 dukata. Naredne godine ga je otac i razbaštinio, pa se Marinova novčana situacija dodatno pogoršava, jer ostaje i bez udela u porodičnoj trgovini. Njegov otac je smatrao da nije primereno da se Marin, kao svešteno lice, bavi trgovinom.
Od 1539. do 1542. Marin Držić studira crkveno pravo na Univerzitetu u Sijeni. Iako ne preterano marljiv i posvećen učenju, omiljen je među drugim studentima i oni ga 1541. godine biraju za vicerektora univerziteta. Držić u suštini vrši i funkciju rektora, pošto još uvek rektor nije bio izabran. Iako mu ovaj posao donosio neke privilegije i počasti, Marin Držić ne pridaje suviše pažnje svom pozivu, jer ga više od svega zanima pozorišni život.
Ostao je u dokumentima zabeležen i slučaj kada je učestvovao u jednoj kućnoj, privatnoj pozorišnoj predstavi, u kojoj je igrao protagonistu ljubavnika. Zahvaljujući svom tada visokom ugledu, prošao je Marin Držić samo sa upozorenjem. Po svemu sudeći, nije bio lake naravi, tvrdoglav i svadljiv, izgleda da se nije najbolje slagao sa drugim ljudima.
Godine 1543. napušta studije i Sijenu i kreće za Dubrovnik, ali dužim putem, pa se u rodni grad vraća tek 1545. godine. Postoje razni tragovi Držićevog putovanja po renesansnoj Italiji. Jedan interesantan zapis svedoči da je Marin Držić od jednog Firentinca pozajmio sto zlatnih dukata, koji su se ispostavili kao teško naplativi.
Poznanstvo sa grofom Rogendorfom 1545. godine jedna je od najznačajnijih epizoda Držićevog života. Grof Kristof Rogendorf je austrijski vojskovođa, koji u sukobu sa austrijskim dvorom rešava da stupi u sultanovu službu, pa je na putu za Carigrad prolazio kroz Dubrovnik. Dubrovčani su ga primili oprezno, ali i sa dosta ukazanih počasti i pažnje. Tu su se upoznali i grof, zadovoljan i zabavljen, uzima Marina Držića u svoju službu kao ličnog sobara, sa platom od dva dukata mesečno i jednog odela godišnje.
Međutim, grof, iznenadno se rešivši nesuglasica sa austrijskim dvorom, odustaje od puta za Carigrad i vraća se u Beč, a Držić ga prati na tom putu. Ipak, u Beču ostaje svega nekoliko meseci i vraća se u Dubrovnik.
U avgustu 1546. godine grof Rogendrof se ponovo odmeće od bečkog dvora i ponovo kreće za Carigrad, a u Dubrovniku se seti i Marina Držića; ovoga puta vodi ga sa sobom kao tumača jer je srpski jezik tada jedan od diplomatskih jezika u Turskoj. Ipak, grof Rogendorf u Carigradu ne nalazi ono što je očekivao, nije dobio službu kojoj se nadao, a ostajao je i bez novca, pa Držić odlučuje da ga napusti i da se vrati kući.
Tih godina u Dubrovniku Držić nastavlja sa svojim raspusnim mladićkim životom, muče ga dugovi i sve češći sukobi sa sugrađanima. Pretpostavlja se da je u januaru ili februaru 1548. godine izvedena njegova danas izgubljena komedija Pomet.
O pokladama sledeće godine prikazuje svoju narednu dramu, pastoralu Tirena. Zbog neočekivane vremenske nepogode, jakog vetra i mraza, predstava nije održana do kraja jer se publika naprosto razbežala. Da stvar bude gora, optužuju Marina Držića i za plagijat tada već čuvenog pesnika Mavra Vetranovića. Poznata je Držićeva pesma Svitlo mu i vridno mu vlastelinu Sabu Nikulinovu, u kojoj iznosi svoju odbranu protiv ovih optužbi, a i sam Mavro Vetranović pomaže svojom Pjesancom Marinu Držiću u pomoć.
Godine 1550. za vreme karnevala izvodi se Držićeva farsa Novela od Stanca u sklopu jednog svadbenog veselja. Ove godine umire i otac Marina Držića, a prema nekim zapisima izgleda da je Marin Držić konačno morao da se prihvati svešteničkih dužnosti.
Naredne, 1551. godine tokom svadbe koja je bila događaj godine i trajala mesec dana, a na koju su bili pozvani najugledniji građani, izvedena je ponovo Tirena i pastorala Venera i Adon. Ove dve drame, zajedno sa Novelom od Stanca i Pjesnama ljuvenim, štampane su o trošku amaterske pozorišne družine koja ih je i izvela, u Veneciji, ali do dana današnjeg nije pronađen nijedan primerak ovog izdanja. U ovoj godini, verovatno najuspešnijoj u Držićevom književnom i pozorišnom životu, izveden je i Dundo Maroje u sali Velikog veća – što je bilo važno i veliko priznanje Držiću.
I pored definitivnog uspeha njegovih drama, Držić i dalje materijalno stoji vrlo loše i prihvata službu drugog pisara u nadleštvu za so uz vrlo malu platu na koju je, očigledno, morao da pristane i na tom mestu ostaje tri godine.
Godine 1554. opet tokom poklada i u slavu svadbenih počasti izvodi komediju Džuho Krpeta. Ona je, nažalost, sačuvana samo u fragmentima, ali van svake sumnje komedija izuzetne književne vrednosti. Sledeće godine izvodi se Skup, čuvena prerada Plautove Aulularije, sa dubrovačkim mentalitetom, izmenjenim likovima i okolnostima i u svemu prilagođena renesansnom gradskom životu.
Godine 1556. krajem maja izvodi se i pastorala sa mitološkom osnovom čiji nam naslov nije poznat, jer početak nije sačuvan, a u književnoj istoriji poznata je kao Plakir ili Plakir i vila ili Grižula.
Marin Držić, kako se čini, poslednji put izlazi pred publiku 1559. godine, a prvi put s tragedijom. Hekuba, koja je prepev savremenog italijanskog pesnika Lodovika Dolčea, koji se sam pak oslanjao na grčkog tragičara Euripida. Interesantno je da je ovo delo dugo pripisivano Mavru Vetranoviću, i prvi put kad je štampano, štampano je pod njegovim imenom.
Godine 1562. pesnika zbog 250 dukata duga starog deset godina tuži rođeni brat; sud presuđuje u njegovu korist, a Marin Držić odlazi u Veneciju, zauvek napustivši Dubrovnik, dolazeći tek po potrebi rešavanja imovinskih pitanja. Ovde služi u skromnoj poziciji kapelana venecijanskog nadbiskupa. Ovih godina živi bedno, nalik na likove slugu u svojim komedijama.
Posle neuspešnog pokušaja da ubedi firentinske vlasti da silom smene dubrovačku vladu i uspostave pravedniju i bolju vlast, sastavljenu ne samo od plemstva već i od građana, Marin Držić 2. maja 1567. godine iznenada i pod dosta tajanstvenim okolnostima umire u Veneciji. Sahranjen je u Crkvi Svetog Jovana i Pavla, verovatno u nekoj od anonimnih grobnica u kojima su se, prema običajima, sahranjivali siromašni sveštenici.
Njegov život, koji je bio i avanturistički, pun neočekivanih obrta i nestabilnosti, istančano poznavanje ne samo Dubrovnika već i čitavog Mediterana i njegove istorije, poznavanje životnih prilika iz prve ruke – omogućilo mu je da dâ dela tako puna života. Deluje da mu je upravo neuredan život, često menjanje mesta, zanimanja i ambicija i donelo neophodno životno iskustvo koje pleni i današnju publiku, a njegove komedije, iako nekompletne, čini klasicima koji se živo igraju u pozorištima i čitaju u školskim lektirama.
Sva dela Marina Držića koja je objavio Portalibris pogledajte OVDE.