Марин Држић је најзначајнији и најпознатији ренесансни писац дубровачке књижевности. Рођен је 1508. године од оца Марина и мајке Анухле из породице Котруљевић. Имао је петоро браће и шест сестара, од којих некима ни имена нису упамћена пошто су умрли недуго по рођењу. Школовао се за свештеника и 1526. године постао је један од двојице ректора (управника) цркве Свих светих у Дубровнику.
На овом месту остао је све до 1538. године, а у том периоду почиње да пише и прве стихове, а бави се и музиком и свира више инструмената. Те године породица његовог оца је финансијски пропала, а Марин одлази на студије у Сијену уз помоћ дубровачких власти, које му додељују стипендију од 30 дуката. Наредне године га је отац и разбаштинио, па се Маринова новчана ситуација додатно погоршава, јер остаје и без удела у породичној трговини. Његов отац је сматрао да није примерено да се Марин, као свештено лице, бави трговином.
Од 1539. до 1542. Марин Држић студира црквено право на Универзитету у Сијени. Иако не претерано марљив и посвећен учењу, омиљен је међу другим студентима и они га 1541. године бирају за вицеректора универзитета. Држић у суштини врши и функцију ректора, пошто још увек ректор није био изабран. Иако му овај посао доносио неке привилегије и почасти, Марин Држић не придаје сувише пажње свом позиву, јер га више од свега занима позоришни живот.
Остао је у документима забележен и случај када је учествовао у једној кућној, приватној позоришној представи, у којој је играо протагонисту љубавника. Захваљујући свом тада високом угледу, прошао је Марин Држић само са упозорењем. По свему судећи, није био лаке нарави, тврдоглав и свадљив, изгледа да се није најбоље слагао са другим људима.
Године 1543. напушта студије и Сијену и креће за Дубровник, али дужим путем, па се у родни град враћа тек 1545. године. Постоје разни трагови Држићевог путовања по ренесансној Италији. Један интересантан запис сведочи да је Марин Држић од једног Фирентинца позајмио сто златних дуката, који су се испоставили као тешко наплативи.
Познанство са грофом Рогендорфом 1545. године једна је од најзначајнијих епизода Држићевог живота. Гроф Кристоф Рогендорф је аустријски војсковођа, који у сукобу са аустријским двором решава да ступи у султанову службу, па је на путу за Цариград пролазио кроз Дубровник. Дубровчани су га примили опрезно, али и са доста указаних почасти и пажње. Ту су се упознали и гроф, задовољан и забављен, узима Марина Држића у своју службу као личног собара, са платом од два дуката месечно и једног одела годишње.
Међутим, гроф, изненадно се решивши несугласица са аустријским двором, одустаје од пута за Цариград и враћа се у Беч, а Држић га прати на том путу. Ипак, у Бечу остаје свега неколико месеци и враћа се у Дубровник.
У августу 1546. године гроф Рогендроф се поново одмеће од бечког двора и поново креће за Цариград, а у Дубровнику се сети и Марина Држића; овога пута води га са собом као тумача јер је српски језик тада један од дипломатских језика у Турској. Ипак, гроф Рогендорф у Цариграду не налази оно што је очекивао, није добио службу којој се надао, а остајао је и без новца, па Држић одлучује да га напусти и да се врати кући.
Тих година у Дубровнику Држић наставља са својим распусним младићким животом, муче га дугови и све чешћи сукоби са суграђанима. Претпоставља се да је у јануару или фебруару 1548. године изведена његова данас изгубљена комедија Помет.
О покладама следеће године приказује своју наредну драму, пасторалу Тирена. Због неочекиване временске непогоде, јаког ветра и мраза, представа није одржана до краја јер се публика напросто разбежала. Да ствар буде гора, оптужују Марина Држића и за плагијат тада већ чувеног песника Мавра Ветрановића. Позната је Држићева песма Свитло му и вридно му властелину Сабу Никулинову, у којој износи своју одбрану против ових оптужби, а и сам Мавро Ветрановић помаже својом Пјесанцом Марину Држићу у помоћ.
Године 1550. за време карневала изводи се Држићева фарса Новела од Станца у склопу једног свадбеног весеља. Ове године умире и отац Марина Држића, а према неким записима изгледа да је Марин Држић коначно морао да се прихвати свештеничких дужности.
Наредне, 1551. године током свадбе која је била догађај године и трајала месец дана, а на коју су били позвани најугледнији грађани, изведена је поново Тирена и пасторала Венера и Адон. Ове две драме, заједно са Новелом од Станца и Пјеснама љувеним, штампане су о трошку аматерске позоришне дружине која их је и извела, у Венецији, али до дана данашњег није пронађен ниједан примерак овог издања. У овој години, вероватно најуспешнијој у Држићевом књижевном и позоришном животу, изведен је и Дундо Мароје у сали Великог већа – што је било важно и велико признање Држићу.
И поред дефинитивног успеха његових драма, Држић и даље материјално стоји врло лоше и прихвата службу другог писара у надлештву за со уз врло малу плату на коју је, очигледно, морао да пристане и на том месту остаје три године.
Године 1554. опет током поклада и у славу свадбених почасти изводи комедију Џухо Крпета. Она је, нажалост, сачувана само у фрагментима, али ван сваке сумње комедија изузетне књижевне вредности. Следеће године изводи се Скуп, чувена прерада Плаутове Аулуларије, са дубровачким менталитетом, измењеним ликовима и околностима и у свему прилагођена ренесансном градском животу.
Године 1556. крајем маја изводи се и пасторала са митолошком основом чији нам наслов није познат, јер почетак није сачуван, а у књижевној историји позната је као Плакир или Плакир и вила или Грижула.
Марин Држић, како се чини, последњи пут излази пред публику 1559. године, а први пут с трагедијом. Хекуба, која је препев савременог италијанског песника Лодовика Долчеа, који се сам пак ослањао на грчког трагичара Еурипида. Интересантно је да је ово дело дуго приписивано Мавру Ветрановићу, и први пут кад је штампано, штампано је под његовим именом.
Године 1562. песника због 250 дуката дуга старог десет година тужи рођени брат; суд пресуђује у његову корист, а Марин Држић одлази у Венецију, заувек напустивши Дубровник, долазећи тек по потреби решавања имовинских питања. Овде служи у скромној позицији капелана венецијанског надбискупа. Ових година живи бедно, налик на ликове слугу у својим комедијама.
После неуспешног покушаја да убеди фирентинске власти да силом смене дубровачку владу и успоставе праведнију и бољу власт, састављену не само од племства већ и од грађана, Марин Држић 2. маја 1567. године изненада и под доста тајанственим околностима умире у Венецији. Сахрањен је у Цркви Светог Јована и Павла, вероватно у некој од анонимних гробница у којима су се, према обичајима, сахрањивали сиромашни свештеници.
Његов живот, који је био и авантуристички, пун неочекиваних обрта и нестабилности, истанчано познавање не само Дубровника већ и читавог Медитерана и његове историје, познавање животних прилика из прве руке – омогућило му је да дâ дела тако пуна живота. Делује да му је управо неуредан живот, често мењање места, занимања и амбиција и донело неопходно животно искуство које плени и данашњу публику, а његове комедије, иако некомплетне, чини класицима који се живо играју у позориштима и читају у школским лектирама.
Сва дела Марина Држића која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.