Јоаким Вујић – живот и доживљаји
Јоаким Вујић (1772–1847) био је српски књижевник и један од најзаслужнијих за развој позоришне уметности код нас. Оснивач је првог српског театра, Књажеско-сербског театра, 1835. године, приредио је прву српску позоришну представу, Крешталицу, 1813. године, па се са правом сматра оцем српског театра.
Овај истакнути српски позоришни радник рођен је 20. септембра 1772. године у месту Баја у Бачкој. Школовање је започео у родном месту у српској школи, да би касније наставио у Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну. Учио је латински, мађарски и немачки језик, као и друге гимназијске предмете у различитим католичким школама, често мењајући место боравка. Напуштао је школовање, једно време се бавио трговином, враћао се код родитеља у Бају, да би опет настављао са школовањем. Као и у овом првом периоду свог живота и касније ће често путовати, мењати места боравка и водити један посве авантуристички живот, посебно за ондашње поимање. Године 1792. уписао се на Лицеј у Пожуну (Братислави), где је три године изучавао различите природне и друштвене предмете, математику и физику, теологију и филозофију, историју, географију и правне науке. Приватно је учио старогрчки и хебрејски језик. Вратио се у Бају 1795.
Упознао је Доситеја Обрадовића у Бечу 1795. године и, желећи да и сам путује и да учи стране језике, одлучује да оде у Италију – пешице. У првом покушају стигао је само до Карловца јер је повредио ногу, па се вратио у родну Бају. Отац му је тада имао финансијских потешкоћа, па се Јоаким подухватио посла учитеља у намери да му помогне. Учитељевао је по разним школама у тадашњој Угарској. После очеве смрти вратиће се својој намери да отпутује у Италију. Године 1801. преко Загреба и Ријеке стиже у Трст. Издржава се дајући приватне часове и учећи децу српских породица српском и немачком језику. Сам се посветио учењу италијанског и француског језика. Такође се бавио и превођењем.
Путовао је по Италији, одушевио се позориштем и опером, а онда решио да настави путовање Медитераном, Средоземним и Црним морем. Путовао је у Цариград, Солун и Одесу, па у Африку, у Александрију.
Желећи да штампа нека своја дела, одлази у Пешту, а потом у Земун. У Земуну живи од 1806. године, где ради у Српској основној школи. Због проблема са властима и оптужби да је у дослуху са устаницима из Србије и да ради против Аустрије, провео је шест месеци у затвору, после чега је 1809. протеран у Бају. Већ следеће године одлази у Сентандреју, где опет ради као учитељ, а онда се жени богатом удовицом, што му умногоме олакшава живот и омогућава да се бави књижевношћу и позориштем. Заправо, овај период његовог живота и представља период најинтензивнијег уметничког рада, када путује из Сентандреје у Пешту, Сегедин, Нови Сад, где изводи позоришне представе.
Године 1826. одлази у Србију, посећује кнеза Милоша у Пожаревцу, који му нуди да пропутује Србијом и опише њене занимљивости. Путовање током кога ће настати Путешествије по Сербији трајало је пуна четири месеца.
Незадовољство Јоакима Вујића браком и брачним животом довело је до развода од супруге 1831. године, после чега одлази у манастир Бездин у близини Темишвара, где живи доста мирно, пишући аутобиографију.
Поново одлази у Крагујевац кнезу Милошу, на лето 1833. године, када и добија задужење да оснује стално позориште. Оно добија назив Књажевско-сербски театар, и Јоаким Вујић постаје први директор првог сталног позоришта у Србији. Позоришна зграда завршена је у фебруару 1835. и тада почињу да се одржавају представе и позориште ради до октобра 1836. После затварања Књажевско-сербског театра Јоаким Вујић одлази у Нови Сад, и тамо ради на унапређењу позоришне уметности. Међутим, после одласка кнеза Милоша из Србије 1839, Вујић губи стечену пензију, а после великог пожара Баји, живи у веома тешким условима. Одлази у Русији да би добио новчану помоћ. На овом свом последњем путовању поново је био у Одеси и Молдавији.
У Србију се враћа 1842. године, живи у Београду у немаштини, пишући молбе за повраћај пензије. Умро је у беди, а сахрањен је на ташмајданском гробљу у близини старе Цркве Светог Марка у гробу Симе Милутиновића Сарајлије.
Јоаким Вујић – књижевни и позоришни рад
Главни део уметничког рада Јоакима Вујића тиче се театра. Писао је, преводио и прерађивао позоришне комаде, био је директор позоришта, редитељ, глумац, набављао сценографију и костиме. Иза себе је оставио око тридесетак драма, од којих је до данас само осам штампано.
Објављена драмска дела су:
- Фернандо и Јарика, једна јавнаја игра у трима дјејствијима, Будим, 1805. године
- Љубовна завист чрез једне ципеле, једна веселаја игра у једном дјејствију, Будим, 1807.
- Награжденије и наказаније, једна сеоска игра у два дјејствија, Будим, 1809. године
- Крешталица, једно јавно позориште у три дјејствија, Будим, 1914. године
- Серпски вожд Георгиј Петрович, иначе речени Црни или Отјатије Београда од Турака. Једно ироическо позориште у четири дјејствија, Нови Сад, 1843. године
- Шнајдерски калфа, једна весела с песмама игра у два дјејствија, Београд, 1960. године.
- Набрежноје право, драматическоје позорје, Београд 1965. године
- Добродељни дервиш или Звекетуша капа, једна волшебна игра у три дјејствија, Крагујевац, 1983. године
Драмска дела остала у рукопису:
- Шпањоли у Перувији или Ролова смерт, 1812
- Жертва смерти, 1812
- Знајеми вампир, 1812
- Стари војак, 1816
- Сибињска шума, 1820
- Карташ, 1821
- Негри или Љубов ко сочоловјеком својим, 1821
- Предувјереније сверху состојанија и рожденија, 1826
- Добродељни дервиш или Звекетуша капа, 1826
- Сестра из Будима или Шнајдерски калфа, 1826
- Девојачки лов, 1826
- Обрученије или Дјетска должност сверху љубве, 1826
- Сваке добре вешчи јесу три, 1826
- Сирома стихотворац, 1826
- Селико и Бериза или Љубав измежду Негри, 1826
- Сирома тамбурџија, 1826
- Дјевица из Маријенбурга, 1826
- Пауника Јагодинка, 1832
- Ла Пејруз или Великодушије једне дивје, 1834
- Сербска принцеза Анђелија, 1837
Веома рано, већ на школовању у Пожуну, открио је велико интересовање и љубав према позоришној уметности, посећујући редовно представе у овом периоду. Касније, у Италији у Трсту почиње да преводи позоришне комаде, што ће и наставити да ради до краја живота. Тада је и превео два краћа комада Фернандо и Јарика и Љубовна завист чрез једне ципеле, која је штампао у Будиму. У Земуну 1809. припрема за штампу сеоску игру у два чина Награжденије и наказаније.
Вујићев најзначајнији и најактивнији период рада на драми је од 1810. године када живи у Сентандреји. Септембра 1812. изведена је веома популарна представа Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака на мађарском језику, у чијој је припреми учествовао и Јоаким Вујић.
Вујић је приредио и извео прву световну, грађанску позоришну представу на српском језику, 24. августа 1813, под називом Крешталица, иначе прерада немачке драме Der Papagoy, Аугуста Коцебуја. Прву вест о овом извођењу пренео је Димитрије Давидовић у Новинама сербским. Заинтересовавши бројну српску публику, после тога изводи представе у Баји, Сегедину, Новоме Саду, Земуну, Темишвару, Панчеву и другим местима.
- у Баји је извео своје дело Инкле и Јарика, а у Сегедину представу Црни Ђорђе изведену на српском језику, а желео је да је изведе и по другим градовима у Војводини, али су убрзо аустријске власти представу забраниле. Познато је да је увек извођење неке Вујићеве представе вршено у добротворне сврхе – за обнављање неке цркве или болнице, или за помагање сиротиње или избеглица.
Прве представе у Србији извео је Јоаким Вујић, оснивач Књажевско-сербског театра. У 1835. години извео је пет представа Фернандо и Јарика, Ла Пејруз, Сирома стихотворац, Бегунац и Шнајдерски калфа.
Међутим, допринос Јоакима Вујића српској књижевности и култури није само у развоју позоришне уметности. Мање је познато да је Јоаким Вујић писац једног од првих путописа код нас Путешествије по Сербији, које пише 1826. године на наговор кнеза Милоша Обреновића. Касније, пред крај живота и са једног од својих последњих путовања, написао је још један путопис Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Басарабији, Херсону и Криму. Написао је и још једно мемоарско дело, аутобиографију Животоописаније 1832.
Такође је скоро непозната чињеница да је Вујић превео и Робинзона Крусоа Данијела Дефоа, да је и сам написао један роман Алексис и Надина, као и једну моралну приповетку Робинсон млађи.
Бавио се и научним радом, писао научна дела, од којих је најпознатије Новјејше земљеописаније, а написао је и прву граматику француског језика и француски речник.
Због неизмерног доприноса српској култури и због жеље да мање познати књижевни рад овог чувеног позоришног прегаоца не падне потпуно у заборав, издавачка кућа Порталибрис објавила је путопис Јоакима Вујића Путешествије по Сербији у две књиге Путешествије по Сербији – Посавина, Поцерина и Колубара и Путешествије по Сербији – Подунавље, Браничево и Поморавље.
Сва дела Јоакима Вујића погледајте ОВДЕ.