Драгутин Ј. Илић (1858–1926) био је српски књижевник, драматург, политичар и новинар, син песника Јована Илића и брат Војислава Илића. Као и брат и отац, писао је поезију, али је пре свега био прозни писац и аутор драма.
Неки га убрајају и у хроничаре старог Београда јер је поред научнофантастичне драме, историјског романа Хаџи Ђера, написао и један невероватан роман (и редак документ) о животу Цинцара у старом Београду, о чему се опет не зна: роман Хаџи Диша. У питању је прича у којој успешни трговац сања да буде прихваћен од стране грчко-цинцарске заједнице у граду, жени се лепотицом, удовицом цинцарског порекла, а затим му се живот додатно компликује… То је истовремено љубавна прича, сторија о карактерима али и невероватна забелешка о животу и менталитету Цинцара, који готово никога нису примали у своје кругове. Истовремено овим делом Илић расветљује мало познати живот престонице у доба када су Цинцари представљали важну демографску групу града, о чему данас готово да се и не зна.
Вероватно најзначајније, а опет заборављено дело Драгутина Илића је прва светска научнофантастична драма: После милијон година. Реч је о сусрету ванземаљских бића и људи, о приказу супериорности у сурету са обичним – људским карактеристикама, што је вероватно својеврсна алегорија, али се делу не може одрећи тај научнофантастични елемент. Ово дело није ушло у главне токове књижевности, није реиздавано, већ је тек скоро утврђено његово важно место. Порталибрис је реиздао драму ручном реконструкцијом текста из старог примерка дела, а недавно је драма преведена и на енглески.
Не треба умањивати значај Драгутина Илића ни када је у питању историјски роман, и уопште тежња да се упамте заслуге неких великих личности. У свом делу о Хаџи Ђери дао је упечатљиву слику духа једног времена и упечатљив портрет великог и мудрог човека из наше прошлости. Хаџи Ђера је био борац против турског зулума, али и неко ко је познавао врлине и мане свога народа, те га је посебно бринула српска неслога. У овом делу, где се приказује трагична Хаџи Ђерина смрт, Илић упозорава и на сценарио у коме често сами себи кројимо судбину.
Треба напоменути да су у едицији Отргнуто од заборава поред књижевних дела реиздате и књиге које се тичу српске историје међу којима су: Деветсто трећа Драгише Васића, Рат на Косову Јаше Томића, Србија по Вуку Вука Стефановића Караџића, Дневник једног добровољца Пере Тодоровића.
Поставља се питање зашто су тако квалитетна и научно заснована историјска дела временом заборављана. Један разлог је да одређеној власти нису одговарале неке од чињеница изнесене у њима. У неким случајевима је разлог сама личност аутора који је у одређеној епохи доживљаван као издајник, или просто неподобан – као што се десило са Драгишом Васићем. А понекад је до заборава довео кратак животни век аутора, или идеја да су његове историјске анализе превазиђене. Чак и у случајевима када књига из прошлости доноси одређена нетачна историјска тумачења – она је тада посебно занимљива јер у себи имплицитно скрива одређене разлоге за такав доживљај историјских збивања, чињеницу о необавештености, о непостојају одређених доказа – на крају о тенденциозном историјском плагијату који су пласирале велике силе, странка на власти или нека друга интересна група, и то је најнтригантнији слој ових дела.
Поталибрис је реиздао и роман Госпођа Марија као и прозу Светле слике Драгутина Илића.