Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
„Родило се дијете! Родила је нероткиња Стана, чудо у село, чујте људи!”, из свег гласа викала је пунија жена међ људима у вароши, док су се они чудом згледали и дошаптавали да ли је дошло време да Стана изгуби здрав разум услед велике количине ракије коју је крадомице пила у свом шпајзу.
„Аман, жено, стани, разум си погубила, које дијете, која нероткиња?! Кажи лијепо да те разумемо!”, повика Јован кроз густе бркове, жуте од дувана, упрећи штапом у земљу из све снаге не би ли се задржао на ногама, глумећи иоле достојанствено држање којим се некада поносио.
У тамној соби кроз коју се помаљао једва видљив зрак светлости, угушен прашином и опсценом тамом, лежала је на кревету прекривеном умазаним чаршафима прилика испијеног лика, док се у кошари поред ње налазило ушушкано бело чедо са осмејком у сну. Жена га је нежно посматрала, са благим осмехом, искривљеним у болну гримасу, покушавајући да скупи снаге да се усправи, али није успевала. Поглед јој паде на таваницу, исту ону коју је пре десет година први пут угледала у болној гримаси прве брачне ноћи. Није имала ни целих шеснаес’ година када су јој мајка и отац нашли просца, богатог трговца удовца из Лукова, који се појавио као с неба дар за њене сиромашне родитеље, воденичаре, увек туђе слуге. Док су је сватови накићену одводили, сестра и брат су плакали, знајући да ће проћи године док је не виде или је пак никада неће видети, а родитељи су били захвални Богу што сада имају једна уста мање у кући да хране. Врата се нагло отворише и у собу уђе човек крупне грађе у белој кошуљи везеној с највећом пажњом, погледа у кошару, изненађен призором, и упита: „Је л’ ово заиста моје?” Жена окрену главу у страну и рече: „Не будали, Стево, видиш да је исти ти.” Човек се окрену и у два корака изађе из собе, а Стана остаде размишљајући о годинама проведеним у чемеру и јаду, не могавши да пружи дијете из своје јалове утробе, о годинама понижавања, причања по селу и батина које су неизбежно пратиле Стевин повратак кући из каване.
Даде му име Сава, име праведног, честитог, да такав буде у животу, да буде сушта супротност своме оцу, који немаде става и веру у њу и у живот који су делили. Сава је растао окружен мајчинском љубављу, шила му је најлепше кошуље, правила најлепша јела, имала за њега велике планове, а и односи у кући су се променили. Сава им је донео срећу и радост, живели су као никада до тада. Отац га је безрезервно прихватио и уживао у његовом друштву, учио га да пеца, прави фруле, хвата птице. Напокон је живот имао смисла. Године су пролазиле, а Сава је израстао у правог момка, вредног, радног и довољно јаког да настави школовање у великом граду, те му родитељи саопште да су му нашли намештење да буде шегрт код мајчине сестре у Јајинцима. „Биће мој Сава газда, све ће вас купити када се врати са занатом!”, рече Стево са чашицом ракије у руци, наздрављајући с момцима из села одлазак сина јединца у велики град. Сви потврдише Стевине речи. „Вала израстао је у правог човека, понос нашег села”, додаде један од присутних.
Дошао је и дан Савиног поласка, мајка му је кријући сузе крадомице гурала пар сребрењака које је успела да сакупи током живота са Стевом, душа јој се кидала и није била спремна да напусти своју животну радост и највећу љубав, једину праву коју је спознала у свом животу, али је знала да је то за Савино добро. Окићена кочија је чекала, а Сава, сав поносан, поздрави оца и мајку, затим комшије које су се скупиле, намести најозбиљнији израз лица и закорачи у кочију као да је кренуо на мегдан.
Дани су пролазили, кочија је лагано јездила кроз прелепе крајолике, воћњаке пуне најбољег воћа, плодне ливаде и густе шуме, које су их током дана штитиле од јаке врућине што је тих дана владала Србијом. Сава помисли како је са својих десет лета он велики момак, спреман да вредно ради и оправда поверење својих родитеља, да постане газда у свом селу. Већ је видео себе за неколико година нагизданог најбољим опасачем и окићеним коњем како се враћа кући, а родитељи га чекају на капији, насмејани и поносни, како га девојке из села гледају док он поносно јаше кроз варош, те му овакве мисли натераше осмех на лице. Пред сутон петог дана кочија се заустави на имању и испред куће га дочекаше две девојчице, узвикујући родитељима да је Сава стигао, те му приђоше носећи воду и мало слатког од шљива да га опораве од дуготрајног пута. Уведоше га у кућу, где је једини извор светлости била уљана лампа, али и с тако слабим осветљењем Сави се учини да је и више него добродошао у ову породицу. У размишљању га прекину пријатан глас: „Добро дошао Саво, ја сам Љубица, сестра твоје мајке, а ово је твој теча Миленко.” На вратима се појави грдосија од човека, изразито црн мушкарац са шакама које се Сави учинише као лопате: „Поздрав, Саво, ајте, ви жене, изађите да ја поразговарам са овом момчином као човек са човеком.” У исти мах сви напустише просторију и Сава остаде сам с овим човеком. „Рече ми твој отац да си паметан и вредан, те да хоћеш да учиш занат”, каза он. Сава само климну потврдно главом. „Онда те шаљем код свог доброг друга у Београд. Занима ли те сарачки занат?” Сава опет потврдно климну главом.
Следеће јутро је било дивно, Саву су после обилног доручка одвели до радње коју је водио газда Миленко. Због оскудице на чије је присуство навикао растући у скромном Лукову, Сави се све учини као празник за очи. Упијао је сваки делић, бакарне лонце ситно изгравиране разним шарама, јаја у кошари где им се краја није видело, сир у кацама на све стране у земљаној остави, мириси и боје који ће га пратити док је жив. „Видиш Саво, прави газда свега има, али је пре свега праведан, нема среће науштрб других, већ само поштено и право”, рече Миленко шепурећи се пред Савом, који га је гледао као омађијан. У тој лепоти прођоше три дана, те му газда саопшти да ће га послати ујутру раном зором за Београд, у сарачку радњу свога друга Алексе и још му напомене да га не обрука ни у ком случају, већ да буде вредан и више него што јесте. Сава целе ноћи није могао ока да склопи, ишчекујући јутро које ће му донети остварење снова, да загаздује у свом родном Лукову.
Напокон зраци сунца пробише тмурну тмину и објавише нови дан. Сава поскочи кô из пушке испаљен и крену да се спрема, обуче везену кошуљу коју му мајка даде, исправи панталоне и навуче опанке. „Бићете поносни на мене”, рече Сава Миленку на растанку, стежући му руку, док је ногама већ био окренут ка кочији која га је чекала.
Улазећи у велики град, Сава остаде у чуду, много света у различитим одеждама ходало је улицама, гласове је једва разазнавао као језик који он зна, а највише га је зачудило што је цео град био пун мушкараца, јаких и великих, у неким чудним кошуљама. Ништа што је Сави до тада било познато. Сарачка радња старога Алексе беше на самој Великој пијаци, највећој у то време, одмах иза Стамбол капије. За Савино поимање света до тада ово виђење стварности било је као путовање кроз време. Отворених уста је гледао свет око себе, а дошавши до Стамбол капије, кочијаш му даде знак да изађе и рече му да чека, да ће већ неко доћи по њега. Чекао је Сава дуго, или му се тако бар учинило, а док је чекао, чудом се чудио шароликом свету око себе, како господи са шеширима тако и сељацима обученим као он, затим види низаме не знајући ко су, али му предосећај даде знак да спусти поглед и да не зева у њих. Након неколико сати није знао више ни сам колико, спусти му неко руку на раме. Сава се тргну и погледа у старијег човека седе косе како му се обраћа, али га не могаде чути од силних гласова, гужве и већ све присутнијег умора.
Радња у којој је требало да проведе наредних неколико година била је смештена у центру збивања на пијаци. Сви су куповали од газда Алексе, беше добар трговац и на гласу, као велика поштењачина и изузетан занатлија. Његово мајсторство је било надалеко чувено, цењени људи су долазили и поручивали новчанике, опасаче, торбице и остале којекакве потрепштине, а мајстор Алекса је куповао најбољу кожу, лично ју је штавио да би његови радови били што савршенији. Дани су пролазили, а Сава се латио свега што мајстор Алекса каже, трчао да носи робу, штавио кожу, доносио воду с Чукур-чесме, куповао сира и хлеба да једу, помагао мајстору да устане, услед његове немогућности да се сам усправи, што је било проузроковано годинама седења у истом положају и непомерања у жељи да шара на опасачима или другим предметима буде што лепше урађена. Део града у ком се налазила радња била је под турском влашћу, и мада Сава још увек није разумео односе међу људима, схватио је из прича мајстора Алексе да се турских војника, низама, треба клонити и у њиховом присуству ћутати и погнути главу.
Тих дана владала је велика врућина, прашина је била свеприсутна услед сушења земље, а људи су тражили начина да утоле жеђ и мало се расхладе. Тог јутра мајстор Алекса једва устаде, није му било добро, разлог је можда била врућина, али и године самог мајстора, те замоли своју десну руку малога Саву да оде до Чукур-чесме и наточи два крчага воде, не би ли се окрепио и повратио снагу. Изашавши напоље, схвати да је врућина толико велика да је једва држао и два празна крчага у својим још увек недовољно јаким рукама, али воља да обави посао ваљано и да испуни очекивања свога мајстора даде му снаге да крене даље до чесме. Дошавши до чесме, виде да је ред дугачак, те послушно стаде да сачека. Млаз воде на чесми Сави се учини као најтањи на свету, а пуњење крчага и тестија трајало је као вечност. Разгледавши тако са стране људе, Сава уочи двојицу низама како се појавише с црвеним турбанима, златним кошуљама, плавим панталонама и белим опасачима. Онако гиздави гледаху ред и приђоше чесми. Истог тренутка народ се повуче и стаде, спустивши главе, не желећи белаја по овом топлом дану, али низами заузеше чесму и почеше да се прскају водом док је жедан народ чекао. Сви су ћутали, и старо и младо, и јако и слабо, а Сава је у неверици гледао шта се дешава. Након сата је већ био исцрпљен од стајања на јаком сунцу, као и већина народа око њега, а низами су још увек стајали поред чесме, просипајући воду и церекајући се на неком њему непознатом језику. Пролете Сави кроз главу да ће мајстору да буде лоше, да неће на време доћи да прибави храну за ручак, да ће поруџбине чекати, а муштерије бити незадовољне, те у оном помућеном разуму узе крчаг у руке и приђе чесми. Низами га гледаху у неверици. Сава стави крчаг испод оног слабашног млаза воде и чучну поред, двојица низама рекоше један другом нешто и пустише га да наточи. Како је вода почела да се прелива преко крчага, низам приђе и ногом га гурну, те драгоцена течност поче да се пролива, а Сава га у неверици погледа и крену руком да подигне крчаг. Турчин крену ка њему, те му оте крчаг из руке и пре него што је Сава схватио шта се дешава, осети оштар бол у глави. Жене почеше да кукају, народ да псује, а Турчин остаде да стоји с поломљеним крчагом у руци са којег је капљала крв. Мало Савино тело остаде да лежи поред Чукур-чесме, бледо и мекано, док је са отворене ране на глави млаз крви цурио и стапао се са сумпорном водом Чукур-чесме, уједињени да наставе заједно.