Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
„Rodilo se dijete! Rodila je nerotkinja Stana, čudo u selo, čujte ljudi!”, iz sveg glasa vikala je punija žena međ ljudima u varoši, dok su se oni čudom zgledali i došaptavali da li je došlo vreme da Stana izgubi zdrav razum usled velike količine rakije koju je kradomice pila u svom špajzu.
„Aman, ženo, stani, razum si pogubila, koje dijete, koja nerotkinja?! Kaži lijepo da te razumemo!”, povika Jovan kroz guste brkove, žute od duvana, upreći štapom u zemlju iz sve snage ne bi li se zadržao na nogama, glumeći iole dostojanstveno držanje kojim se nekada ponosio.
U tamnoj sobi kroz koju se pomaljao jedva vidljiv zrak svetlosti, ugušen prašinom i opscenom tamom, ležala je na krevetu prekrivenom umazanim čaršafima prilika ispijenog lika, dok se u košari pored nje nalazilo ušuškano belo čedo sa osmejkom u snu. Žena ga je nežno posmatrala, sa blagim osmehom, iskrivljenim u bolnu grimasu, pokušavajući da skupi snage da se uspravi, ali nije uspevala. Pogled joj pade na tavanicu, istu onu koju je pre deset godina prvi put ugledala u bolnoj grimasi prve bračne noći. Nije imala ni celih šesnaes’ godina kada su joj majka i otac našli prosca, bogatog trgovca udovca iz Lukova, koji se pojavio kao s neba dar za njene siromašne roditelje, vodeničare, uvek tuđe sluge. Dok su je svatovi nakićenu odvodili, sestra i brat su plakali, znajući da će proći godine dok je ne vide ili je pak nikada neće videti, a roditelji su bili zahvalni Bogu što sada imaju jedna usta manje u kući da hrane. Vrata se naglo otvoriše i u sobu uđe čovek krupne građe u beloj košulji vezenoj s najvećom pažnjom, pogleda u košaru, iznenađen prizorom, i upita: „Je l’ ovo zaista moje?” Žena okrenu glavu u stranu i reče: „Ne budali, Stevo, vidiš da je isti ti.” Čovek se okrenu i u dva koraka izađe iz sobe, a Stana ostade razmišljajući o godinama provedenim u čemeru i jadu, ne mogavši da pruži dijete iz svoje jalove utrobe, o godinama ponižavanja, pričanja po selu i batina koje su neizbežno pratile Stevin povratak kući iz kavane.
Dade mu ime Sava, ime pravednog, čestitog, da takav bude u životu, da bude sušta suprotnost svome ocu, koji nemade stava i veru u nju i u život koji su delili. Sava je rastao okružen majčinskom ljubavlju, šila mu je najlepše košulje, pravila najlepša jela, imala za njega velike planove, a i odnosi u kući su se promenili. Sava im je doneo sreću i radost, živeli su kao nikada do tada. Otac ga je bezrezervno prihvatio i uživao u njegovom društvu, učio ga da peca, pravi frule, hvata ptice. Napokon je život imao smisla. Godine su prolazile, a Sava je izrastao u pravog momka, vrednog, radnog i dovoljno jakog da nastavi školovanje u velikom gradu, te mu roditelji saopšte da su mu našli nameštenje da bude šegrt kod majčine sestre u Jajincima. „Biće moj Sava gazda, sve će vas kupiti kada se vrati sa zanatom!”, reče Stevo sa čašicom rakije u ruci, nazdravljajući s momcima iz sela odlazak sina jedinca u veliki grad. Svi potvrdiše Stevine reči. „Vala izrastao je u pravog čoveka, ponos našeg sela”, dodade jedan od prisutnih.
Došao je i dan Savinog polaska, majka mu je krijući suze kradomice gurala par srebrenjaka koje je uspela da sakupi tokom života sa Stevom, duša joj se kidala i nije bila spremna da napusti svoju životnu radost i najveću ljubav, jedinu pravu koju je spoznala u svom životu, ali je znala da je to za Savino dobro. Okićena kočija je čekala, a Sava, sav ponosan, pozdravi oca i majku, zatim komšije koje su se skupile, namesti najozbiljniji izraz lica i zakorači u kočiju kao da je krenuo na megdan.
Dani su prolazili, kočija je lagano jezdila kroz prelepe krajolike, voćnjake pune najboljeg voća, plodne livade i guste šume, koje su ih tokom dana štitile od jake vrućine što je tih dana vladala Srbijom. Sava pomisli kako je sa svojih deset leta on veliki momak, spreman da vredno radi i opravda poverenje svojih roditelja, da postane gazda u svom selu. Već je video sebe za nekoliko godina nagizdanog najboljim opasačem i okićenim konjem kako se vraća kući, a roditelji ga čekaju na kapiji, nasmejani i ponosni, kako ga devojke iz sela gledaju dok on ponosno jaše kroz varoš, te mu ovakve misli nateraše osmeh na lice. Pred suton petog dana kočija se zaustavi na imanju i ispred kuće ga dočekaše dve devojčice, uzvikujući roditeljima da je Sava stigao, te mu priđoše noseći vodu i malo slatkog od šljiva da ga oporave od dugotrajnog puta. Uvedoše ga u kuću, gde je jedini izvor svetlosti bila uljana lampa, ali i s tako slabim osvetljenjem Savi se učini da je i više nego dobrodošao u ovu porodicu. U razmišljanju ga prekinu prijatan glas: „Dobro došao Savo, ja sam Ljubica, sestra tvoje majke, a ovo je tvoj teča Milenko.” Na vratima se pojavi grdosija od čoveka, izrazito crn muškarac sa šakama koje se Savi učiniše kao lopate: „Pozdrav, Savo, ajte, vi žene, izađite da ja porazgovaram sa ovom momčinom kao čovek sa čovekom.” U isti mah svi napustiše prostoriju i Sava ostade sam s ovim čovekom. „Reče mi tvoj otac da si pametan i vredan, te da hoćeš da učiš zanat”, kaza on. Sava samo klimnu potvrdno glavom. „Onda te šaljem kod svog dobrog druga u Beograd. Zanima li te sarački zanat?” Sava opet potvrdno klimnu glavom.
Sledeće jutro je bilo divno, Savu su posle obilnog doručka odveli do radnje koju je vodio gazda Milenko. Zbog oskudice na čije je prisustvo navikao rastući u skromnom Lukovu, Savi se sve učini kao praznik za oči. Upijao je svaki delić, bakarne lonce sitno izgravirane raznim šarama, jaja u košari gde im se kraja nije videlo, sir u kacama na sve strane u zemljanoj ostavi, mirisi i boje koji će ga pratiti dok je živ. „Vidiš Savo, pravi gazda svega ima, ali je pre svega pravedan, nema sreće nauštrb drugih, već samo pošteno i pravo”, reče Milenko šepureći se pred Savom, koji ga je gledao kao omađijan. U toj lepoti prođoše tri dana, te mu gazda saopšti da će ga poslati ujutru ranom zorom za Beograd, u saračku radnju svoga druga Alekse i još mu napomene da ga ne obruka ni u kom slučaju, već da bude vredan i više nego što jeste. Sava cele noći nije mogao oka da sklopi, iščekujući jutro koje će mu doneti ostvarenje snova, da zagazduje u svom rodnom Lukovu.
Napokon zraci sunca probiše tmurnu tminu i objaviše novi dan. Sava poskoči kô iz puške ispaljen i krenu da se sprema, obuče vezenu košulju koju mu majka dade, ispravi pantalone i navuče opanke. „Bićete ponosni na mene”, reče Sava Milenku na rastanku, stežući mu ruku, dok je nogama već bio okrenut ka kočiji koja ga je čekala.
Ulazeći u veliki grad, Sava ostade u čudu, mnogo sveta u različitim odeždama hodalo je ulicama, glasove je jedva razaznavao kao jezik koji on zna, a najviše ga je začudilo što je ceo grad bio pun muškaraca, jakih i velikih, u nekim čudnim košuljama. Ništa što je Savi do tada bilo poznato. Saračka radnja staroga Alekse beše na samoj Velikoj pijaci, najvećoj u to vreme, odmah iza Stambol kapije. Za Savino poimanje sveta do tada ovo viđenje stvarnosti bilo je kao putovanje kroz vreme. Otvorenih usta je gledao svet oko sebe, a došavši do Stambol kapije, kočijaš mu dade znak da izađe i reče mu da čeka, da će već neko doći po njega. Čekao je Sava dugo, ili mu se tako bar učinilo, a dok je čekao, čudom se čudio šarolikom svetu oko sebe, kako gospodi sa šeširima tako i seljacima obučenim kao on, zatim vidi nizame ne znajući ko su, ali mu predosećaj dade znak da spusti pogled i da ne zeva u njih. Nakon nekoliko sati nije znao više ni sam koliko, spusti mu neko ruku na rame. Sava se trgnu i pogleda u starijeg čoveka sede kose kako mu se obraća, ali ga ne mogade čuti od silnih glasova, gužve i već sve prisutnijeg umora.
Radnja u kojoj je trebalo da provede narednih nekoliko godina bila je smeštena u centru zbivanja na pijaci. Svi su kupovali od gazda Alekse, beše dobar trgovac i na glasu, kao velika poštenjačina i izuzetan zanatlija. Njegovo majstorstvo je bilo nadaleko čuveno, cenjeni ljudi su dolazili i poručivali novčanike, opasače, torbice i ostale kojekakve potrepštine, a majstor Aleksa je kupovao najbolju kožu, lično ju je štavio da bi njegovi radovi bili što savršeniji. Dani su prolazili, a Sava se latio svega što majstor Aleksa kaže, trčao da nosi robu, štavio kožu, donosio vodu s Čukur-česme, kupovao sira i hleba da jedu, pomagao majstoru da ustane, usled njegove nemogućnosti da se sam uspravi, što je bilo prouzrokovano godinama sedenja u istom položaju i nepomeranja u želji da šara na opasačima ili drugim predmetima bude što lepše urađena. Deo grada u kom se nalazila radnja bila je pod turskom vlašću, i mada Sava još uvek nije razumeo odnose među ljudima, shvatio je iz priča majstora Alekse da se turskih vojnika, nizama, treba kloniti i u njihovom prisustvu ćutati i pognuti glavu.
Tih dana vladala je velika vrućina, prašina je bila sveprisutna usled sušenja zemlje, a ljudi su tražili načina da utole žeđ i malo se rashlade. Tog jutra majstor Aleksa jedva ustade, nije mu bilo dobro, razlog je možda bila vrućina, ali i godine samog majstora, te zamoli svoju desnu ruku maloga Savu da ode do Čukur-česme i natoči dva krčaga vode, ne bi li se okrepio i povratio snagu. Izašavši napolje, shvati da je vrućina toliko velika da je jedva držao i dva prazna krčaga u svojim još uvek nedovoljno jakim rukama, ali volja da obavi posao valjano i da ispuni očekivanja svoga majstora dade mu snage da krene dalje do česme. Došavši do česme, vide da je red dugačak, te poslušno stade da sačeka. Mlaz vode na česmi Savi se učini kao najtanji na svetu, a punjenje krčaga i testija trajalo je kao večnost. Razgledavši tako sa strane ljude, Sava uoči dvojicu nizama kako se pojaviše s crvenim turbanima, zlatnim košuljama, plavim pantalonama i belim opasačima. Onako gizdavi gledahu red i priđoše česmi. Istog trenutka narod se povuče i stade, spustivši glave, ne želeći belaja po ovom toplom danu, ali nizami zauzeše česmu i počeše da se prskaju vodom dok je žedan narod čekao. Svi su ćutali, i staro i mlado, i jako i slabo, a Sava je u neverici gledao šta se dešava. Nakon sata je već bio iscrpljen od stajanja na jakom suncu, kao i većina naroda oko njega, a nizami su još uvek stajali pored česme, prosipajući vodu i cerekajući se na nekom njemu nepoznatom jeziku. Prolete Savi kroz glavu da će majstoru da bude loše, da neće na vreme doći da pribavi hranu za ručak, da će porudžbine čekati, a mušterije biti nezadovoljne, te u onom pomućenom razumu uze krčag u ruke i priđe česmi. Nizami ga gledahu u neverici. Sava stavi krčag ispod onog slabašnog mlaza vode i čučnu pored, dvojica nizama rekoše jedan drugom nešto i pustiše ga da natoči. Kako je voda počela da se preliva preko krčaga, nizam priđe i nogom ga gurnu, te dragocena tečnost poče da se proliva, a Sava ga u neverici pogleda i krenu rukom da podigne krčag. Turčin krenu ka njemu, te mu ote krčag iz ruke i pre nego što je Sava shvatio šta se dešava, oseti oštar bol u glavi. Žene počeše da kukaju, narod da psuje, a Turčin ostade da stoji s polomljenim krčagom u ruci sa kojeg je kapljala krv. Malo Savino telo ostade da leži pored Čukur-česme, bledo i mekano, dok je sa otvorene rane na glavi mlaz krvi curio i stapao se sa sumpornom vodom Čukur-česme, ujedinjeni da nastave zajedno.