Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Kada se u podnožju oštrih, kamenitih vrleti, ispod stoletnih hrastova, u malom, planinskom selu, poštenom vrednom i radenom težaku – Đorđiji – rodilo četvrto dete, a prva devojčica, niko od njegovih ukućana, niti saplemenika, sapatnika i komšija s kojima je delio težačku muku podno Šare nije mogao ni da nasluti koliko je taj žgoljavi, modri zavežljaj, koji mirno spava u naručju majke, u stvari poseban. Nadenuli su joj ime Ruža jer je ocu i braći ličila, tako mala, krhka i nežna, na kadifaste latice miomirisnog cveta.
Vreme je prolazilo, dani su neumitno tekli, a Ruža je rasla i razvijala se, baš kao nežni pupoljak koji se otvara prema majskom suncu. Od Boga obdarena mudrošću, visprena i okretna, razumevala je i ono što nije pripadalo detetu njenog uzrasta. Razumevala je priče starijih, videla njihove strahove, želje i nadanja, kao da je pod kamenom rasla. Brzo je, svojom lepotom, pameću i dobrotom zadobila poštovanje i najstarijih ljudi u selu. Bila je vredna, okretna i brza, kao vatra. Već sa trinaest leta sve je poslove radila.
Rame uz rame s braćom, kosila je i žela, kao muško, a majci je bila odmena u kući. Kuvala je, pekla hleb, šila, od starijih žena naučila je da razlikuje otrovne od jestivih gljiva, učila da bere lekovito bilje, sakupljala je travke i cveće, pripremala napitke, saznavala koje boljke koja travka leči, pa je svojim znanjem pomagala bolesnima u selu i lečila ih.
Takvu, od Boga datu za sve, spazio je, kada je imala petnaest leta, najstasitiji seoski momak, Nedeljko. Već je prešao devetnaestu, jedinac, iz gazdinske kuće. Ružu je zavoleo po povratku iz vojske. Čitavog leta obilazio je oko njene kuće. Terao je stado na ispašu prateći njene tragove. Brao joj je i donosio sveže voće i poljsko cveće. Milovao je njenu gustu, dugu kosu boje meda. Toplim, poštenim pogledom čiste ljubavi gledao je u njene zenice boje noći.
Kada je letnje žege i slast sazrelog grožđa zamenila siva, jesenja izmaglica, sa ocem i bratom došao je, obučen u svoje najbolje odelo, ono koje je nosio samo o saboru i slavi, u kuću njenih roditelja i isprosio je. Sa šesnaest godina, jednog toplog, majskog predvečerja, pomešanog s mirisom ruža i veselim cvrkutanjem frule, doveo ju je u svoj dom. Nije hteo da ostane kod roditelja, tražio je da mu daju komad zemlje.
Tu, na nevelikom parčetu plodne crnice, u ljubavi i slozi sa svojom Ružom, sticao je polako kuću i okućnicu. Sve su radili skupa. Gajili su baštu i stoku.
Nedeljko bi subotom odlazio u druga sela na pazar, prodavao povrće, voće, pletene korpice od pruća i druge drangulije koje je njegova Ruža pravila. Dve godine kasnije, u nepomućenoj sreći dočekali su i željeno, zdravo muško čedo, kome su dali ime Đorđije. Bilo je to njihovo vreme. Najlepše doba njihove iskrene ljubavi.
Ali, đavo nikada ne spava i ne voli da ljudima sve bude potaman – govorile su babe iz sela i imale su pravo.
Nije Đorđe stigao lepo ni da poraste, a Nedeljko poče da poboleva. Lomila ga je vatra od koje nije mogao da diše, pa bi odjednom zbacio sa sebe sve tkanice i ćebad kojima ga je pokrivala, da bi se nakon par minuta ponovo pokrivao skoro do brade, tresući se od hladnoće i groznice.
Teško je bilo Ruži da gleda kako joj čoveka suši boljka od koje nema leka. Da bi mu ublažila kašalj i umanjila vatru, kuvala mu je čajeve i uvarke od trava i bilja branog na Đurđevdan i Ivanjdan, kuvala dunju u maslu, išla po selu kod starih žena, prizivala u molitvi prepodobnu mati Paraskevu, Svetog arhistratiga Mihaila, njihovo krsno ime, molila se arhangelu Rafailu, lekaru svih ljudskih neduga, ali zaludu.
Svakim danom Nedeljko je kopnio sve više. Ona je postala i muško i žensko u kući.
– Žena-muž – govorili su stari ljudi koji su je gledali kako ore, žanje i kopa.
Uveče bi, natovarena obramicom, sa potoka donosila čistu, svežu vodu. I sve to bez roptanja. Sve je poslove radila. Kao sokolica se svijala oko Đorđa i Nedeljka, čuvala kuću i okućnicu. Kada je Nedeljkova bolest počela sve više da uzima maha, počeše oko sela, u vrletima i po šumama, čarke s Arnautima.
Arnauti su rešili da zauzmu selo, a da ljude oteraju, pa su počeli najpre drsko da kradu, tukli su čobančiće, otimali devojke i plašili ljude u selu svojim nedelima. Turci su ih u tome potpomagali jer su otete devojke kupovali od Arnauta za svoje hareme po jeftinoj ceni.
Videla je Ruža šta se sprema. Hrabra i odlučna, kakvu je Bog dade, naterala je oca i braću da je nauče da puca iz Nedeljkove kubure. Zlu ne trebalo, ali da, ako baš mora, sačuva svog sina jedinca kućni prag i samrtnika koji leži u kući. Malo zatim umre i Nedeljko.
Ostala je Ruža mlada udovica sa samo jednim sinom. Terali su je roditelji i braća, koja su već stasala i poženila se, da raskući svoju kuću, uzme dete i stvari i da se vrati kod njih. Na to Ruža nije htela da pristane. Ni da čuje nije htela. Nije htela da izda svog čoveka ni mrtvog.
U to doba i Arnauti su, po nagovoru turskog Derviš-paše i njegovih aga i begova, postajali sve drskiji. Više puta su upadali i u samo selo. Tada su, praćeni strašnom halabukom, otimali sve što im je dolazilo pod ruku. Otimali su hranu, sitniju stoku i odveli dve rođene sestre, sirotice, o kojima su brigu vodile žene iz sela.
Praskala je tada Ruža, psovala, plakala i klela, a iz kao žar crnih očiju sevali su gromovi.
– Zar ste vi ljudi? – korila je muškarce u selu, dok su joj suze besa i nemoći klizile niz lice. – Jeste li muškarci kad dozvoliste da nam nejač robe i odvode? Gde su vam kubure? Zar oružja nemate? Gde su vam puške, zar su vam šare umukle, umukla vam pesma po kući! Zar se nijedan nišandžija nije našao? Zar nijedno oko da ne pogleda kroz mušicu, ne pogledali više – posramila ih je Ruža. Svi su pognuli glave i osramoćeni se vratili kućama, slušajući mladu udovicu kako se zariče da samo li se drznu goropadnici da priđu selu, ona će im se krvi napiti.
O Petrovu danu u selu je bio veliki sabor. Došli su čak i iz drugih sela da se s rodbinom i prijateljima provesele, da razmene robu, da se mladež pozabavi, da se pogledaju, a i da se ugovori koja svadba. Arnauti su sve to posmatrali sa vrha gore, i kada se na saboru razvilo oro, šareno od momačkih fesova i devojačkih nošnji, uz strašan arlauk ustremiše se sa gore na selo.
Plamenim buktinjama zapališe nekoliko kuća u samom centru sela, napadoše isukanim sabljama momke, pojuriše devojke koje su se uz vrisku razbežale i tražile zaklon od napasnika. Jedan od njih, četovođa Arnauta, spazi Ružu, i krenu za njom kao vuk koji goni srnu, te upade pravo u kuću. Al’ Ruža ne dade na sebe.
– Nećeš, pseto prokleto – viknu Ruža, pa poteže Nedeljkovu kuburu, zape oroz i ožeže po Arnautinu. – Ovo ti je, pseto, da zapamtiš dan kad si na Ružu Nedeljkovu krenuo – pljunu prezrivo na napasnika, preturi ga nogom i istrča kao pomahnitala prema roditeljskoj kući. Arnautin, teško ranjen, posrćući izjuri za njom, ali ne stiže daleko. Tek što pređe prag, stropošta se na zemlju. Kada su ostali videli da im je četovođa poginuo, uzjahaše konje i razbežaše se. Namah se graja i metež stiša.
Ljudi se odmah okupiše u selu kod zapisa da većaju šta im je činiti. Znali su da im ostanka nema, da će osveta Arnauta biti još strašnija, pa se dogovoriše da za tu noć postave straže, dok žene popakuju ono malo pokućstva i smoka. Ujutru će već da zapale svoje čatrlje i da krenu preko Šare, pa kuda ko kako zna. Kako su izvećali tako je i bilo.
Čim je zora zaplavila, krenu zbeg, natovaren stvarima, na dalek put.
Dugo su putovali, usput se rastajali, kome je kako bila volja da ostane i gradi novi život. Ona je odlučila da sa svojim čedom gnezdo svije pod plavičasto-zelenim vrhovima Miroča u Fetislamu, pod sigurnim okriljem knjaza Mihaila, koji ga junački od Turaka preote aprila 1868.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.