Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Чукунбаба Ружа”, Јелена Недељковић

Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године

 

Када се у подножју оштрих, каменитих врлети, испод столетних храстова, у малом, планинском селу, поштеном вредном и раденом тежаку – Ђорђији – родило четврто дете, а прва девојчица, нико од његових укућана, нити саплеменика, сапатника и комшија с којима је делио тежачку муку подно Шаре није могао ни да наслути колико је тај жгољави, модри завежљај, који мирно спава у наручју мајке, у ствари посебан. Наденули су јој име Ружа јер је оцу и браћи личила, тако мала, крхка и нежна, на кадифасте латице миомирисног цвета.

Време је пролазило, дани су неумитно текли, а Ружа је расла и развијала се, баш као нежни пупољак који се отвара према мајском сунцу. Од Бога обдарена мудрошћу, виспрена и окретна, разумевала је и оно што није припадало детету њеног узраста. Разумевала је приче старијих, видела њихове страхове, жеље и надања, као да је под каменом расла. Брзо је, својом лепотом, памећу и добротом задобила поштовање и најстаријих људи у селу. Била је вредна, окретна и брза, као ватра. Већ са тринаест лета све је послове радила.

Раме уз раме с браћом, косила је и жела, као мушко, а мајци је била одмена у кући. Кувала је, пекла хлеб, шила, од старијих жена научила је да разликује отровне од јестивих гљива, учила да бере лековито биље, сакупљала је травке и цвеће, припремала напитке, сазнавала које бољке која травка лечи, па је својим знањем помагала болеснима у селу и лечила их.

Такву, од Бога дату за све, спазио је, када је имала петнаест лета, најстаситији сеоски момак, Недељко. Већ је прешао деветнаесту, јединац, из газдинске куће. Ружу је заволео по повратку из војске. Читавог лета обилазио је око њене куће. Терао је стадо на испашу пратећи њене трагове. Брао јој је и доносио свеже воће и пољско цвеће. Миловао је њену густу, дугу косу боје меда. Топлим, поштеним погледом чисте љубави гледао је у њене зенице боје ноћи.

Када је летње жеге и сласт сазрелог грожђа заменила сива, јесења измаглица, са оцем и братом дошао је, обучен у своје најбоље одело, оно које је носио само о сабору и слави, у кућу њених родитеља и испросио је. Са шеснаест година, једног топлог, мајског предвечерја, помешаног с мирисом ружа и веселим цвркутањем фруле, довео ју је у свој дом. Није хтео да остане код родитеља, тражио је да му дају комад земље.

Ту, на невеликом парчету плодне црнице, у љубави и слози са својом Ружом, стицао је полако кућу и окућницу. Све су радили скупа. Гајили су башту и стоку.

Недељко би суботом одлазио у друга села на пазар, продавао поврће, воће, плетене корпице од прућа и друге дрангулије које је његова Ружа правила. Две године касније, у непомућеној срећи дочекали су и жељено, здраво мушко чедо, коме су дали име Ђорђије. Било је то њихово време. Најлепше доба њихове искрене љубави.

Али, ђаво никада не спава и не воли да људима све буде потаман – говориле су бабе из села и имале су право.

Није Ђорђе стигао лепо ни да порасте, а Недељко поче да поболева. Ломила га је ватра од које није могао да дише, па би одједном збацио са себе све тканице и ћебад којима га је покривала, да би се након пар минута поново покривао скоро до браде, тресући се од хладноће и грознице.

Тешко је било Ружи да гледа како јој човека суши бољка од које нема лека. Да би му ублажила кашаљ и умањила ватру, кувала му је чајеве и уварке од трава и биља браног на Ђурђевдан и Ивањдан, кувала дуњу у маслу, ишла по селу код старих жена, призивала у молитви преподобну мати Параскеву, Светог архистратига Михаила, њихово крсно име, молила се архангелу Рафаилу, лекару свих људских недуга, али залуду.

Сваким даном Недељко је копнио све више. Она је постала и мушко и женско у кући.

– Жена-муж – говорили су стари људи који су је гледали како оре, жање и копа.

Увече би, натоварена обрамицом, са потока доносила чисту, свежу воду. И све то без роптања. Све је послове радила. Као соколица се свијала око Ђорђа и Недељка, чувала кућу и окућницу. Када је Недељкова болест почела све више да узима маха, почеше око села, у врлетима и по шумама, чарке с Арнаутима.

Арнаути су решили да заузму село, а да људе отерају, па су почели најпре дрско да краду, тукли су чобанчиће, отимали девојке и плашили људе у селу својим неделима. Турци су их у томе потпомагали јер су отете девојке куповали од Арнаута за своје хареме по јефтиној цени.

Видела је Ружа шта се спрема. Храбра и одлучна, какву је Бог даде, натерала је оца и браћу да је науче да пуца из Недељкове кубуре. Злу не требало, али да, ако баш мора, сачува свог сина јединца кућни праг и самртника који лежи у кући. Мало затим умре и Недељко.

Остала је Ружа млада удовица са само једним сином. Терали су је родитељи и браћа, која су већ стасала и поженила се, да раскући своју кућу, узме дете и ствари и да се врати код њих. На то Ружа није хтела да пристане. Ни да чује није хтела. Није хтела да изда свог човека ни мртвог.

У то доба и Арнаути су, по наговору турског Дервиш-паше и његових ага и бегова, постајали све дрскији. Више пута су упадали и у само село. Тада су, праћени страшном халабуком, отимали све што им је долазило под руку. Отимали су храну, ситнију стоку и одвели две рођене сестре, сиротице, о којима су бригу водиле жене из села.

Праскала је тада Ружа, псовала, плакала и клела, а из као жар црних очију севали су громови.

– Зар сте ви људи? – корила је мушкарце у селу, док су јој сузе беса и немоћи клизиле низ лице. – Јесте ли мушкарци кад дозволисте да нам нејач робе и одводе? Где су вам кубуре? Зар оружја немате? Где су вам пушке, зар су вам шаре умукле, умукла вам песма по кући! Зар се ниједан нишанџија није нашао? Зар ниједно око да не погледа кроз мушицу, не погледали више – посрамила их је Ружа. Сви су погнули главе и осрамоћени се вратили кућама, слушајући младу удовицу како се зариче да само ли се дрзну горопадници да приђу селу, она ће им се крви напити.

О Петрову дану у селу је био велики сабор. Дошли су чак и из других села да се с родбином и пријатељима провеселе, да размене робу, да се младеж позабави, да се погледају, а и да се уговори која свадба. Арнаути су све то посматрали са врха горе, и када се на сабору развило оро, шарено од момачких фесова и девојачких ношњи, уз страшан арлаук устремише се са горе на село.

Пламеним буктињама запалише неколико кућа у самом центру села, нападоше исуканим сабљама момке, појурише девојке које су се уз вриску разбежале и тражиле заклон од напасника. Један од њих, четовођа Арнаута, спази Ружу, и крену за њом као вук који гони срну, те упаде право у кућу. Ал’ Ружа не даде на себе.

– Нећеш, псето проклето – викну Ружа, па потеже Недељкову кубуру, запе ороз и ожеже по Арнаутину. – Ово ти је, псето, да запамтиш дан кад си на Ружу Недељкову кренуо – пљуну презриво на напасника, претури га ногом и истрча као помахнитала према родитељској кући. Арнаутин, тешко рањен, посрћући изјури за њом, али не стиже далеко. Тек што пређе праг, стропошта се на земљу. Када су остали видели да им је четовођа погинуо, узјахаше коње и разбежаше се. Намах се граја и метеж стиша.

Људи се одмах окупише у селу код записа да већају шта им је чинити. Знали су да им останка нема, да ће освета Арнаута бити још страшнија, па се договорише да за ту ноћ поставе страже, док жене попакују оно мало покућства и смока. Ујутру ће већ да запале своје чатрље и да крену преко Шаре, па куда ко како зна. Како су извећали тако је и било.

Чим је зора заплавила, крену збег, натоварен стварима, на далек пут.

Дуго су путовали, успут се растајали, коме је како била воља да остане и гради нови живот. Она је одлучила да са својим чедом гнездо свије под плавичасто-зеленим врховима Мироча у Фетисламу, под сигурним окриљем књаза Михаила, који га јуначки од Турака преоте априла 1868.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу