Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Postoji jedna stara priča o tome kako je slavni sultan Sulejman Veličanstveni svaki put kad bi nakon kratke zakuske i osveženja sa svojim vojnicima u nekom od vojnih logora koje je redovno pred bitku obilazio svoja izlaganja završavao rečima: „Vidimo se u Crvenoj jabuci.” Osmehnuti i osokoljeni prisustvom svoga gospodara, njegovi bi vojnici klimali glavama, odlično znajući da se to vladarevo predviđanje odnosilo na slavni Rim, koji su u vrtovima Stambola, pa i šire, svi u to doba baš tako nazivali. Marširajući kroz polja na svom putu ka Hercegovini, nikako nisam iz glave mogao da otrgnem tu priču. Čak ni danas, toliko godina od tada, još je se setim. Te priče, jabuka i rata.
Tu priču mi je ispričao profesor istorije Božidar Knežević, koga sam poznavao iz mladosti, a s kojim sam o svojim doživljajima za vreme ratovanja po hercegovačkim krševima i svemu onome što je proisteklo iz njega najviše voleo da razgovaram. I sam učesnik jednog rata, one čuvene Bregovske afere kralja Milana, profesor Knežević bi se, dok smo sedeli u „Zlatnoj moruni”, živo zainteresovao za neke moje poglede na Istočno pitanje i krizu, a i uopšte na aktuelna politička dešavanja. Izmučen gotovo stalnom nemaštinom i prinudnim seljakanjem po srpskim varošicama, po službenoj dužnosti nastavnika njegov bi duh filosofa tek ponekad zaiskrio onom snagom koju sam pronalazio u njegovim knjigama i on bi meni, zbunjenom i često izgubljenom sagovorniku, trasirao put mišljenja. Jasan i jednostavan. Kada bi, dok pričam o ratnim operacijama jednog našeg puka, počeo iznenada da govorim o lepoti reke Neretve, one brane koju grade na jezeru Klinje ili lepoti Gatačkog polja, profesor bi me elegantno prekinuo i umešao se u moju priču: „Narodu toga kraja sećanje na period Osmanske imperije i dalje je vrlo živo. Toliko živo da, kada bi upitao bilo kog bivšeg čifčiju žali li za Turcima, on bi ti s blagim osmehom i ironičnim tonom odgovarao da njihove stope još čuje u snovima. Što se Austrijanaca tiče, brojne stvari koje spadaju u domen takozvanih civilizacijskih tekovina ovde su doneli upravo oni.” Tada bih se začudio njegovom, za mene tada po mnogo čemu čudnom, razmišljanju. Ipak, profesorovo se mišljenje o Austrijancima ipak nije moglo smatrati pozitivnim. Govorio je da su te tekovine koje su, zahvaljujući odlukama Berlinskog kongresa, počele da se šire ovuda bile zapravo samo šarena laža gde se pod parolom reformi koje bi uvela prosvećena monarhija sprovodila mnogo šira i velikosvetska kolonizatorska politika takozvanog Prodora na istok, to jest kako bi to Nemci rekli Drang nach Osten-a, koji je u sebi pored eksploatacije ljudi i sirovina sadržao i širenje železničkih mreža kroz Bosnu preko Kosovske Mitrovice do Soluna, gde bi kao svoj krajnji cilj uzeli Bagdad, grad po kojem je ta ideja o železnici i dobila ime. „Kalajev režim nimalo nije pogodovao srpskoj ideji”, završavao bi profesor.
Redovna pitanja koja bi mi profesor postavljao jesu: „Na čemu sada radite? Daje li profesor Skerlić dovoljno vremena?” I redovno nisam znao šta bih mu odgovorio. Pročitao je nekoliko mojih pesama za koje je rekao da su mu se svidele, ali uvek bih razgovarajući s njim sticao utisak da je zujanje komaraca kraj reke pored koje smo uvek prolazili bio značajniji događaj od mojih pesama. Jednom prilikom sam mu rekao da bih voleo da napišem neku pesmu o jabukama iz Hercegovine. Kratko se i filozofski nasmejao i upitao me zbog čega. „Vidite profesore, ni sam nisam baš sasvim siguran. Međutim, ako bi me neko upitao ima li lepote na ovome svetu, a još i zahtevao da mu je pokažem, ja bih svakako pokazao na te jabuke. Između ostalog, razume se.” Tada se profesor nasmeja, potapša me po ramenu i ubrzo na pijaci do koje smo stigli zapita jednu staricu pošto su jabuke. Kada mu je ona odgovorila, on joj dade potreban novac i uz osmeh ih pruži meni.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.