Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Te godine u školi smo učili o Prvom i Drugom srpskom ustanku i vladavini Karađorđevića i Obrenovića. Govorili smo o bunama, ustavima, zakonima i slično. Sve je bilo isto kao u osnovnoj školi, bez ikakvih zanimljivosti, novih stvari ili dodataka. Naravno, nisam očekivala da će se lekcija promeniti, ali sam mislila da ću ove godine čuti malo više o svakodnevnom životu, kulturi i umetnosti tog vremena. Kada sam o tome razgovarala sa drugarima, oni su mi rekli da je bolje ovako nego da učimo dodatno. Jedina osoba s kojom sam mogla da razgovaram ovim povodom bila je baka, koja je radila kao nastavnica istorije pre nego što se penzionisala. „Draga, nastava u školi je tu da bi obezbedila osnovno obrazovanje i zato ne ide dalje od godina i činjenica. Međutim, to ne znači da treba da prestaneš da istražuješ, već da sama pronađeš odgovor”, rekla je baka. To me je podstaklo da sama krenem u potragu. Išla sam u biblioteke, muzeje i arhive dok nisam našla ono što me je zanimalo. Saznala sam razne zanimljivosti, a odlučila sam da izdvojim najinteresantnije.
Prva stvar koju sam saznala jeste da je i u to vreme postojala takozvana žuta štampa. Tu štampu je zastupao Petronije Pera Todorović. Iako su ljudi čitali njegove novine, nije bio omiljen u svetu pisaca, toliko da ga je poznati pisac Janko Veselinović klevetao. Nije ni čudo što je ostao zaboravljen.
O Vojislavu Iliću znaju i vrapci na grani, a o njegovom bratu se ne priča dovoljno iako je to zaslužio. Dragutin Ilić je imao zanimljivu karijeru. Pripadao je romantizmu, a napisao je prvu naučnofantastičnu dramu na svetu. Kritikovao je vlast Milana Obrenovića i zbog toga bio proganjan, a sarađivao je s najpoznatijim književnikom svoga vremena, Ivom Andrićem. Zaista me čudi što ga Jovan Skerlić nije priznao kao dobrog književnika, ali to je tema za neki drugi razgovor.
Stojan Novaković se u lekcijama navodi samo kao političar Napredne stranke, dok se on tokom svog života bavio i drugim stvarima. Jako mlad je stupio u SUD (Srpsko učeno društvo), radio je kao bibliotekar Srpske narodne biblioteke, bio je predsednik Srpske kraljevske akademije i obavljao još mnogo drugih funkcija. Bavio se prevođenjem stranih dela na srpski jezik i istorijom srpske kulture.
Zbog toga sam odlučila da napišem knjigu, to jest da na jednom mestu prikupim sve informacije o istorijskim ličnostima o kojima se ne priča dovoljno, da bih ih na taj način sačuvala i otrgla od zaborava. Hvala svima koji su došli na ovu svečanost i ukazali mi time svoje poštovanje.
(odlomak iz govora Lene Simić, profesorke istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, povodom izdavanja knjige „Čitanka zaboravljenih”)