Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Те године у школи смо учили о Првом и Другом српском устанку и владавини Карађорђевића и Обреновића. Говорили смо о бунама, уставима, законима и слично. Све је било исто као у основној школи, без икаквих занимљивости, нових ствари или додатака. Наравно, нисам очекивала да ће се лекција променити, али сам мислила да ћу ове године чути мало више о свакодневном животу, култури и уметности тог времена. Када сам о томе разговарала са другарима, они су ми рекли да је боље овако него да учимо додатно. Једина особа с којом сам могла да разговарам овим поводом била је бака, која је радила као наставница историје пре него што се пензионисала. „Драга, настава у школи је ту да би обезбедила основно образовање и зато не иде даље од година и чињеница. Међутим, то не значи да треба да престанеш да истражујеш, већ да сама пронађеш одговор”, рекла је бака. То ме је подстакло да сама кренем у потрагу. Ишла сам у библиотеке, музеје и архиве док нисам нашла оно што ме је занимало. Сазнала сам разне занимљивости, а одлучила сам да издвојим најинтересантније.
Прва ствар коју сам сазнала јесте да је и у то време постојала такозвана жута штампа. Ту штампу је заступао Петроније Пера Тодоровић. Иако су људи читали његове новине, није био омиљен у свету писаца, толико да га је познати писац Јанко Веселиновић клеветао. Није ни чудо што је остао заборављен.
О Војиславу Илићу знају и врапци на грани, а о његовом брату се не прича довољно иако је то заслужио. Драгутин Илић је имао занимљиву каријеру. Припадао је романтизму, а написао је прву научнофантастичну драму на свету. Критиковао је власт Милана Обреновића и због тога био прогањан, а сарађивао је с најпознатијим књижевником свога времена, Ивом Андрићем. Заиста ме чуди што га Јован Скерлић није признао као доброг књижевника, али то је тема за неки други разговор.
Стојан Новаковић се у лекцијама наводи само као политичар Напредне странке, док се он током свог живота бавио и другим стварима. Јако млад је ступио у СУД (Српско учено друштво), радио је као библиотекар Српске народне библиотеке, био је председник Српске краљевске академије и обављао још много других функција. Бавио се превођењем страних дела на српски језик и историјом српске културе.
Због тога сам одлучила да напишем књигу, то јест да на једном месту прикупим све информације о историјским личностима о којима се не прича довољно, да бих их на тај начин сачувала и отргла од заборава. Хвала свима који су дошли на ову свечаност и указали ми тиме своје поштовање.
(одломак из говора Лене Симић, професорке историје на Филозофском факултету у Новом Саду, поводом издавања књиге „Читанка заборављених”)