Iako je zapamćen pre svega kao pozorišni glumac, režiser prvog srpskog igranog filma, Čiča Ilija Stanojević, bio je i pisac. Vrednost njegovog stvaralaštva je u očuvanju sećanja na duh Beograda njegovog vremena i sposobnost da uplete humor u skoro svaki detalj. Jedna od najmanje zapamćenih knjiga, a koja je možda najinteresantnija, nosi naslov Čiča Ilijine životinjke.
U pitanju je zbirka isprepletanih priča o psima i njihovom životu. Iako mnogi doživljavaju tu knjigu kao dečiju, jer ona bi zaista mogla biti neka vrsta pandana „Mazi i Lunji” ili filmu „Svi psi idu u raj”, suštinski taj mozaik pripovedaka je satira o beogradskom društvu, životu, ljubavnim odnosima.
Priče u zbirci Čiča Ilijine životinjke prikazuju domaće pse, iz Skadarlije i okoline Narodnog pozorišta (čak su tu i pozorišni psi), njihove prijateljske i neprijateljske veze, sukobe, ljubavne situacije, doživljaj rata i okupacije itd. Psi u Čiča Ilijinim životinjkama su, zapravo, predstavnici različitih karaktera, socijalnih struktura i miljea, čak su poneki i nacionalno ili statusno određeni, kao siromašni pas lutalica, Makedonac Trajče, koji i govori makedonski, francuska pudla, mangup i boem Burčula, pozorišni (baš Čiča Ilijin) pas Poluks, itd. Oni su slika društva i društvenih odnosa, podele društva tog vremena, ali sve je prikazano na nevin, detinji i duhovit način.
Zanimljivo je da je u to vreme pozorišni život bio izuzetno važan, na predstavama su se viđali važni, moćni i uspešni ljudi, a mnogi političari, umetnici, studenti okupljali su se u obližnjim kafanama, pa nije slučajno što je Čiča Ilija Stanojević, iako je bio skromnijeg porekla, jako dobro poznavao taj društveni život grada i sjajno ga preoblikovao i prikazao u zbirci Čiča Ilijine životinjke.
Sa likovima iz zbirke Čiča Ilijine životinjke morate se zbližiti. Poput Fifija, fini kućni pas, Margarita, ne želi da bude u ljubavnoj vezi sa lutalicom, ali, ipak, na kraju popušta i prepušta se strasnoj vezi. Skadarlijski pas Burčula, miljenik novinara i glumaca, takmiči se za lepu Fidelu sa opasnim „tabadžijom” Musom sa Vidin kapije. U tim psećim čarkama, prepirkama, okupljanjima prepoznajemo tipičnu beogradsku podelu na društva iz različitih krajeva na starosedeoce i pridošlice, pripadnike različitih klasa, uglađene i školovane naspram onih sa ulice…
Duhovite i zabavne priče Čiča Ilije Stanojevića otkrivaju životinjski svet, koji postoji i živi paralelno sa beogradskim političkim i kulturnim životom. Ovo štivo svakako je zabavno za decu, ali je suštinski satira koja ume da zasmeje, a predstavlja živopisan materijal za one koji proučavaju epohu u kojoj je živeo Čiča Ilija. Prikazuje i naš mentalitet, duh prestonice u prošlosti, ali i taj neki ulični život u kome se sve jasnije vidi. Čini se da su u tadašnjem beogradskom životu psi, kućni i ulični, bili punopravni stanovnici grada, naši ljudi često su tada imali svoje pse, voleli ih, pa je ta arhetipska veza čoveka i psa na neki, naš način, preneta u Čiča Ilijine životinjke.
U zbirci Čiča Ilijina iskrena ljubav prema gradu provejava kroz svako delo. On ne samo da Beograd voli i poznaje nego u svakoj ulici i u svakom specifičnom licu vidi uspomene, anegdote, priče koje su važne, vredne, emotivne, i od kojih neke baš on čuva od zaborava.
Čiča Ilija je, kao talentovani glumac i komičar, pionir filma i pisac, bio važna ličnost tadašnjeg Beograda, pa nije slučajno da su njegovoj sahrani prisustvovali i Branislav Nušić, Milan Predić, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta i mnogi drugi.
Iako nismo u prilici da pozorišne nastupe Čiča Ilije Stanojevića danas pogledamo, dobro je da možemo da čitamo ono što je napisao – do sada je u Portalibrisovoj ediciji Otrgnuto od zaborava izdata zbirka Čiča Ilijine životinjke, a priprema se i reizdanje komedija Dorćolska posla i Potera, koju je pisao sa Jankom Veselinovićem.
Sva dela ovog autora možete videti OVDE.
U istoj ediciji pojavili su se naslovi drugih zaboravljenih pisaca, među kojima su Milutin Uskoković (Kad ruže cvetaju, Čedomir Ilić), Branimir Ćosić (Pokošeno polje), Veljko Milićević (Opsene, Bespuće).