Иако је запамћен пре свега као позоришни глумац, режисер првог српског играног филма, Чича Илија Станојевић, био је и писац. Вредност његовог стваралаштва је у очувању сећања на дух Београда његовог времена и способност да уплете хумор у скоро сваки детаљ. Једна од најмање запамћених књига, а која је можда најинтересантнија, носи наслов Чича Илијине животињке.
У питању је збирка испреплетаних прича о псима и њиховом животу. Иако многи доживљавају ту књигу као дечију, јер она би заиста могла бити нека врста пандана „Мази и Луњи” или филму „Сви пси иду у рај”, суштински тај мозаик приповедака је сатира о београдском друштву, животу, љубавним односима.
Приче у збирци Чича Илијине животињке приказују домаће псе, из Скадарлије и околине Народног позоришта (чак су ту и позоришни пси), њихове пријатељске и непријатељске везе, сукобе, љубавне ситуације, доживљај рата и окупације итд. Пси у Чича Илијиним животињкама су, заправо, представници различитих карактера, социјалних структура и миљеа, чак су понеки и национално или статусно одређени, као сиромашни пас луталица, Македонац Трајче, који и говори македонски, француска пудла, мангуп и боем Бурчула, позоришни (баш Чича Илијин) пас Полукс, итд. Они су слика друштва и друштвених односа, поделе друштва тог времена, али све је приказано на невин, детињи и духовит начин.
Занимљиво је да је у то време позоришни живот био изузетно важан, на представама су се виђали важни, моћни и успешни људи, а многи политичари, уметници, студенти окупљали су се у оближњим кафанама, па није случајно што је Чича Илија Станојевић, иако је био скромнијег порекла, јако добро познавао тај друштвени живот града и сјајно га преобликовао и приказао у збирци Чича Илијине животињке.
Са ликовима из збирке Чича Илијине животињке морате се зближити. Попут Фифија, фини кућни пас, Маргарита, не жели да буде у љубавној вези са луталицом, али, ипак, на крају попушта и препушта се страсној вези. Скадарлијски пас Бурчула, миљеник новинара и глумаца, такмичи се за лепу Фиделу са опасним „табаџијом” Мусом са Видин капије. У тим псећим чаркама, препиркама, окупљањима препознајемо типичну београдску поделу на друштва из различитих крајева на староседеоце и придошлице, припаднике различитих класа, углађене и школоване наспрам оних са улице…
Духовите и забавне приче Чича Илије Станојевића откривају животињски свет, који постоји и живи паралелно са београдским политичким и културним животом. Ово штиво свакако је забавно за децу, али је суштински сатира која уме да засмеје, а представља живописан материјал за оне који проучавају епоху у којој је живео Чича Илија. Приказује и наш менталитет, дух престонице у прошлости, али и тај неки улични живот у коме се све јасније види. Чини се да су у тадашњем београдском животу пси, кућни и улични, били пуноправни становници града, наши људи често су тада имали своје псе, волели их, па је та архетипска веза човека и пса на неки, наш начин, пренета у Чича Илијине животињке.
У збирци Чича Илијина искрена љубав према граду провејава кроз свако дело. Он не само да Београд воли и познаје него у свакој улици и у сваком специфичном лицу види успомене, анегдоте, приче које су важне, вредне, емотивне, и од којих неке баш он чува од заборава.
Чича Илија је, као талентовани глумац и комичар, пионир филма и писац, био важна личност тадашњег Београда, па није случајно да су његовој сахрани присуствовали и Бранислав Нушић, Милан Предић, тадашњи управник Народног позоришта и многи други.
Иако нисмо у прилици да позоришне наступе Чича Илије Станојевића данас погледамо, добро је да можемо да читамо оно што је написао – до сада је у Порталибрисовој едицији Отргнуто од заборава издата збирка Чича Илијине животињке, а припрема се и реиздање комедија Дорћолска посла и Потера, коју је писао са Јанком Веселиновићем.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.
У истој едицији појавили су се наслови других заборављених писаца, међу којима су Милутин Ускоковић (Кад руже цветају, Чедомир Илић), Бранимир Ћосић (Покошено поље), Вељко Милићевић (Опсене, Беспуће).