Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Radoslav Premović
Čemerno – poslednja priča prvi put
Pričao sam ti o našem stradanju kada „trojna carevina” krenu u osvetu zbog Poćoreka, Drine, Mačkovog kamena, Cera i Kolubare i kada sa svih strana zaogrnu iskrvarenu Srbiju. A samo mi, stradanje, strah i nebesa. Da sam tada znao da je sa nama i uz nas bio Bog, ne bih brinuo. Ali to nisam znao i u sve sam sumnjao i greh na sebe natovario. Trudio sam se da na putu slabe nade činim dobro, koliko sam kome i gde mogao. Ništa sa mrtvog i umirućeg nisam uzeo. Ali sumnja, sumnja, je bila moj veliki greh.
A ti, sinovče, iako sada više od drugih znaš o bitkama iznad Kraljeva i toliko poginulih i nesahranjenih te teške 1915, kada je general Keveš krenuo da oko Ušća udari u bok Mišićeve armije, koja je bila u povlačenju prema Kosovu i Metohiji, sa namerom da je tu preseče, satre i vojsku, i vladu i državu, da čuješ moju poslednju priču, koju ću ti ispričati prvi put. Ono što ti opet kažem je onako, zbog priče, a ovo drugo i nije za priču i o tome ne piši.
Nije ti nepoznato da Živojin Mišić ne bi bio to što je bio da nije bio takav kakav je bio. Prozrô je neprijatelja i u susret Kevešu isturio je deo svojih snaga iz Dunavske divizije drugoga poziva, Užičane, Berance, nas Studeničane… Znali smo šta od nas zavisi. Znaš, pričao sam ti o Čemernu, i da sam znao da se u njemu čuvala sudbina Srbije. Bez Čemerna ne bi bilo ni proboja Solunskog fronta, a možda ni Srbije. A sneg tih mitrovdanskih dana preko kuka. Pomažemo zapregama da izvuku topove i municiju na položaje. Crne se u belini žurne kolone prema visovima. Iza ostaje trag koji brzo prekrije sneg. A iza toliko ljudi i zaprežne stoke muk. Sem vetra i vejavice, ništa ne remeti mutavi mir. Stigli smo na vrh Čemerna. Tada se nije zvao Smrdljuč. Ime mu je od narednog proleća. Raspoređuju se oruđa. Traže se uvale za rovove, topove i municiju…
Sa Jovanom, kome sam sada pomoćnik na mitraljezu, i sa čovekom koji nam se pridružio, a koji tvrdi da poznaje Jovana, pravimo mitraljesko gnezdo. Teško do kamenja. Iznad sebe postavismo šatorska krila u nadi da će nas štititi od padavina i da će, pod snegom, biti kamuflaža. Ne pričamo. Odjednom je proključalo iz pravca Vranovca. Više ne osećamo ni hladnoću ni strah. Oprostio sam Novajliji što ne dade da zapalimo malo vatre u staroj krečani. Krklja sa svih strana. Razaznajemo našu i njihovu artiljerijsku paljbu. Na naših deset granata njihovih sto pedeset. Granate su počele da padaju i oko naših rovova. Izbrojasmo devet fleka na belini. U čekanju nečega nešto zviznu i mala izmaglica od snega podiže se ispred nas. Priljubismo se u našem zaklonu. Očekujemo prasak. Ništa. Nepoznati skoči i u trenu se stvori na mestu pada projektila. Brzo je rukama kopao sneg, a onda sve sporije. Na kraju, kada je valjda ugledao minu, činio je lagane pokrete kao da joj se umiljava. Ne znam koliko je prošlo kada, noseći je, pognuto otrča na desnu stranu do naših haubičara, koji se još nisu oglašavali. Oglasi se i naša haubica. Pa još jednom. Onda potraja tišina, za nas koji smo nešto čekali. Kao da nas se ne tiče to što uokolo krklja i tutnji. Čekamo. Ćutimo. Prvi se oglasi Nepoznati. – Braćo, ’ajde da se prekrstimo. Biće šta će biti. Tu su nebesa. Bog je veliki, njegovo je da sudi i Njegov sud je pravedan. Na nama je da mu pomognemo. ’Ajde da se pomolimo, a ko ostane da ispuni zadnje želje, ako bude u mogućnosti i ako bog da. Meni, da, uz vašu slavu, palite sveću o Đurđevdanu, a ukopajte gde stignete. Krst, ako ne napravite, nacrtajte bar u vazduhu.
Baci pogled ka Jovanu, na šta Jovan dodade: – Voleo bih da kad-tad budem sahranjen ispod zida Crkve Svetog Đorđa na Magliču. Tu sam se najradije i najlepše igrao, tu se obrekao mojoj ženi i tu sam uvek bio blizu svega moga.
Ja ostadoh bez želje. Samo se prekrstih i pomenuh Svetog Dimitrija, našu krsnu slavu. Kao da je zanemela gromoglasnost i kiša olova. Kuršumi su pljuckali kao dosadne muve. Kad, u jedan mah, zaplavi se snežna kosa ispred nas. Zaurla naš mitraljez. Njihovi se redovi poviše i vratiše u klanac. Malo posle pojaviše se civili, žene, starci i deca. Naši. Isturili ih ispred sebe. Preklinjali su da ne pucamo. Zaklonjeni iza njih pojaviše se Keveševi vojnici. Arlauču i pucaju. Naši prestadoše sa vatrom. I Jovan presta. „Ne mogu.” Krenusmo žurno za našima, koji su napuštali položaje. Neće u naše, u svoje. U tom trku mnogi padoše. Neki se predaju. Jovan se povrati za mitraljez. Više nas nije stigao. Išli smo ukoso, od pravca njihovog nastupanja. Izmakli smo koji smo izmakli.
Prošao je i četrnaesti novembar. Mišić je već prošao. Austrougari, neobavljenog posla, morali su brzo prema Mojkovcu, u nameri da poprave neuspeh sa Čemerna. E tamo se serdar Janko Vukotić oduži svome Srpstvu i podiže svevremeni spomenik sa hrabrim ratnicima koji su branili bilo kakav udar u bok srpskoj vojsci, koja je već bila nadomak cilja.
A mi smo se okupljali na padinama. Nepoznati me podseti na Jovana. Krenusmo ka vrhu. Svuda štrče poluzavejana tela. Izmešane plave i naše uniforme i fleke na snegu. Kao da se ovde sve izmirilo u krilu smrti. Više se ne plaše jedni drugih. Ponegde kao da su u zagrljaju. Stižemo do rova. Za mitraljezom, u zgrčenom položaju Jovan. Ukočen, bez vidljive rane, nekako smanjen. Ispred, u ležećem neredu, desetine neprijateljskih vojnika. E, a ko zna gde su rođeni?
Uvismo Jovana u šatorska krila, privezasmo ih za naše opasače i krenusmo. Srećemo meštane koji su pošli uz planinu da traže svoje. Iznenadi nas domaćin ispred zapaljene kuće kada nam ponudi da sankama i volovima prebaci Jovana do Magliča. Usput sam razmišljao kako ćemo uz Maglič sto metara iznad Ibra. Kad stigosmo, sa dve jače pritke napravismo nosila. Dubokim snegom peli smo se lakše no po suvom. Kao da nam je neka sila pomagala? U tvrđavi nas iznenadi čista belina. Pod zidom crkve nikako da pogodimo na zemlju. Sve kamen. Vidim, ispod kule vetar ogolio malo zemlje. Baš iznad jezerceta. Čudo. Na vrh brda, bunar i zaleđeno jezerce?
Bez dogovora i Jovanovog tela se uspesmo tih desetinu metara. U izmešanom šutu i zemlji iskopasmo plitak grob. Donesmo i, pre no položismo telo, Nepoznati raspara neki pojas i na dlanu mu zasijaše tri velika zlatnika. Jedan stavi u grob, jedan pruži meni, a treći zadrža. Od ostatka pojasa napravi krst i položi preko groba i tri puta se prekrsti. Ne znam kako li sam izgledao, ali sam poslušno radio kao omađijan. Poslušno sam i pošao kada je Nepoznati to zatražio.
– Idi sad. Ja bih još malo sa Jovanom. Idi, idi, slobodno. Stići će te tvoj Đorđe. – Iznenadi me otkrivanje imena baš tu i baš tada. Nisam se osvrtao. Rekao je da će me stići.
Kada sam se sasuljao niz brdo, priključih se ostacima kolone u neredu komore. Čuh da još kilometrima ima naroda iza nas. Kao da je cela Srbija pošla u svoju kolevku! I svi sa bremenom svojih briga. Zamakao sam osvrćući se na padine Magliča.
E, to otada do kraja rata, znaš. Zapisivao si. Ali ono što mi se posle desilo ne znam ni ja.
Iz glave mi nisu izbivali, ni u najtežim trenucima, ni Jovan ni Nepoznati, koji mi u tvrđavi na Magliču reče svoje ime.
Kada sam se u novembru 1918. vratio, na Magliču je bio sneg. Jedva sam se ispeo do tvrđave. Dočekala me je ista belina. Samo je malo okopnelo na Jovanovom grobu i na mestu gde smo probali da kopamo. Sveća je gorela iako je duvalo. Ispod zida crkve, na žućkastoj kamenoj ploči, kao ucrtan, pravilni pravoslavni krst. Nisam imao još jednu sveću, pa na krst priložih zlatnik. Tako mi se javilo. Povratih se na grob. Sveća je dogorevala. Učini mi se da svetnu zlatnik podno sveće. Nemoguće? Zlatnik! Podigoh ga, pa odoh da proverim. Na kamenom krstu moj zlatnik. A zlatnik i u mojoj ruci. Šta je sad? Iskušenje? Neko znamenje?… Moram u porodicu moga Jovana.
Za ovo godina se i nije mnogo promenilo. Doduše, tamo gde je bila zapaljena kuća moga Jovana, podignuta je nova, veća i lepša. Dočeka me žena sa petoro dece. Jovan mi je pričao o ćerki i sinu. Iako sam bio siguran da me je prepoznala, rekoh ko sam.
– Pa znam – reče. Jovan se svakoga dana molio za tebe i tvoje zdravlje. I da znaš, čuva ti zlatnik. Iako se nisi javljao, znao je da si živ.
U tom trenutku iz štale, noseći prazni košir, izađe Jovan. Baci košir i kao dete polete ka meni. Jedva sam izdržao snagu zagrljaja. Malo se odvojismo, zagledasmo se, pa ponovo isti zagrljaj. Plakali smo. Onda smo sedeli, okruženi njegovom porodicom. O događaju ni reč. Na zidu su visile ikone Dimitrija i Đorđa. Između njih gorelo je kandilo. Kada mi uhvati pogled, reče: „Žao mi je što ne možemo jedan kod drugoga na slavu.” Razumeo sam. Ti ne pitaj zašto. Ne znam. Da li sam probao da saznam? Jesam. Pitao sam ga za Đorđa. Kao da je prečuo, reče mi da se za mene najviše uplašio ono na Vezirovom mostu i ono kada sam propao kroz lese u živo blato pored Maće. Sledio sam se. Tada mi je i poslednja nada bila mrtva. I više ništa oko toga. Misliš na grob? Mene i sada to muči. Hteo sam da saznam. Odem. U Tvrđavi samo ja i tišina. Sunce. Bez daška vetra. Upalim sveću na grobu, plamen se izduži i svene, pa izduži i svene i ugasi se. Prekrstim se i upalim ponovo. Opet isto. Dva puta, pre no se ugasi. Odoh do krsta. Uglavljujem voštanicu u malu pukotinu. Palim, a plamen se izduži do lica i svenu. Tako dva puta, pa se ugasi. Probao sam još jednom. Zamalo ostadoh bez glave. Trećeg puta neće biti.
E. A tebi evo zlatnik i pazi šta radiš. I slave slavi. O ovome ne pričaj i na to ne misli nikada više.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.