Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Радослав Премовић
Чемерно – последња прича први пут
Причао сам ти о нашем страдању када „тројна царевина” крену у освету због Поћорека, Дрине, Мачковог камена, Цера и Колубаре и када са свих страна заогрну искрварену Србију. А само ми, страдање, страх и небеса. Да сам тада знао да је са нама и уз нас био Бог, не бих бринуо. Али то нисам знао и у све сам сумњао и грех на себе натоварио. Трудио сам се да на путу слабе наде чиним добро, колико сам коме и где могао. Ништа са мртвог и умирућег нисам узео. Али сумња, сумња, је била мој велики грех.
А ти, синовче, иако сада више од других знаш о биткама изнад Краљева и толико погинулих и несахрањених те тешке 1915, када је генерал Кевеш кренуо да око Ушћа удари у бок Мишићеве армије, која је била у повлачењу према Косову и Метохији, са намером да је ту пресече, сатре и војску, и владу и државу, да чујеш моју последњу причу, коју ћу ти испричати први пут. Оно што ти опет кажем је онако, због приче, а ово друго и није за причу и о томе не пиши.
Није ти непознато да Живојин Мишић не би био то што је био да није био такав какав је био. Прозрô је непријатеља и у сусрет Кевешу истурио је део својих снага из Дунавске дивизије другога позива, Ужичане, Беранце, нас Студеничане… Знали смо шта од нас зависи. Знаш, причао сам ти о Чемерну, и да сам знао да се у њему чувала судбина Србије. Без Чемерна не би било ни пробоја Солунског фронта, а можда ни Србије. А снег тих митровданских дана преко кука. Помажемо запрегама да извуку топове и муницију на положаје. Црне се у белини журне колоне према висовима. Иза остаје траг који брзо прекрије снег. А иза толико људи и запрежне стоке мук. Сем ветра и вејавице, ништа не ремети мутави мир. Стигли смо на врх Чемерна. Тада се није звао Смрдључ. Име му је од наредног пролећа. Распоређују се оруђа. Траже се увале за ровове, топове и муницију…
Са Јованом, коме сам сада помоћник на митраљезу, и са човеком који нам се придружио, а који тврди да познаје Јована, правимо митраљеско гнездо. Тешко до камења. Изнад себе постависмо шаторска крила у нади да ће нас штитити од падавина и да ће, под снегом, бити камуфлажа. Не причамо. Одједном је прокључало из правца Врановца. Више не осећамо ни хладноћу ни страх. Опростио сам Новајлији што не даде да запалимо мало ватре у старој кречани. Кркља са свих страна. Разазнајемо нашу и њихову артиљеријску паљбу. На наших десет граната њихових сто педесет. Гранате су почеле да падају и око наших ровова. Избројасмо девет флека на белини. У чекању нечега нешто звизну и мала измаглица од снега подиже се испред нас. Приљубисмо се у нашем заклону. Очекујемо прасак. Ништа. Непознати скочи и у трену се створи на месту пада пројектила. Брзо је рукама копао снег, а онда све спорије. На крају, када је ваљда угледао мину, чинио је лагане покрете као да јој се умиљава. Не знам колико је прошло када, носећи је, погнуто отрча на десну страну до наших хаубичара, који се још нису оглашавали. Огласи се и наша хаубица. Па још једном. Онда потраја тишина, за нас који смо нешто чекали. Као да нас се не тиче то што уоколо кркља и тутњи. Чекамо. Ћутимо. Први се огласи Непознати. – Браћо, ’ајде да се прекрстимо. Биће шта ће бити. Ту су небеса. Бог је велики, његово је да суди и Његов суд је праведан. На нама је да му помогнемо. ’Ајде да се помолимо, а ко остане да испуни задње жеље, ако буде у могућности и ако бог да. Мени, да, уз вашу славу, палите свећу о Ђурђевдану, а укопајте где стигнете. Крст, ако не направите, нацртајте бар у ваздуху.
Баци поглед ка Јовану, на шта Јован додаде: – Волео бих да кад-тад будем сахрањен испод зида Цркве Светог Ђорђа на Магличу. Ту сам се најрадије и најлепше играо, ту се обрекао мојој жени и ту сам увек био близу свега мога.
Ја остадох без жеље. Само се прекрстих и поменух Светог Димитрија, нашу крсну славу. Као да је занемела громогласност и киша олова. Куршуми су пљуцкали као досадне муве. Кад, у један мах, заплави се снежна коса испред нас. Заурла наш митраљез. Њихови се редови повише и вратише у кланац. Мало после појавише се цивили, жене, старци и деца. Наши. Истурили их испред себе. Преклињали су да не пуцамо. Заклоњени иза њих појавише се Кевешеви војници. Арлаучу и пуцају. Наши престадоше са ватром. И Јован преста. „Не могу.” Кренусмо журно за нашима, који су напуштали положаје. Неће у наше, у своје. У том трку многи падоше. Неки се предају. Јован се поврати за митраљез. Више нас није стигао. Ишли смо укосо, од правца њиховог наступања. Измакли смо који смо измакли.
Прошао је и четрнаести новембар. Мишић је већ прошао. Аустроугари, необављеног посла, морали су брзо према Мојковцу, у намери да поправе неуспех са Чемерна. Е тамо се сердар Јанко Вукотић одужи своме Српству и подиже свевремени споменик са храбрим ратницима који су бранили било какав удар у бок српској војсци, која је већ била надомак циља.
А ми смо се окупљали на падинама. Непознати ме подсети на Јована. Кренусмо ка врху. Свуда штрче полузавејана тела. Измешане плаве и наше униформе и флеке на снегу. Као да се овде све измирило у крилу смрти. Више се не плаше једни других. Понегде као да су у загрљају. Стижемо до рова. За митраљезом, у згрченом положају Јован. Укочен, без видљиве ране, некако смањен. Испред, у лежећем нереду, десетине непријатељских војника. Е, а ко зна где су рођени?
Увисмо Јована у шаторска крила, привезасмо их за наше опасаче и кренусмо. Срећемо мештане који су пошли уз планину да траже своје. Изненади нас домаћин испред запаљене куће када нам понуди да санкама и воловима пребаци Јована до Маглича. Успут сам размишљао како ћемо уз Маглич сто метара изнад Ибра. Кад стигосмо, са две јаче притке направисмо носила. Дубоким снегом пели смо се лакше но по сувом. Као да нам је нека сила помагала? У тврђави нас изненади чиста белина. Под зидом цркве никако да погодимо на земљу. Све камен. Видим, испод куле ветар оголио мало земље. Баш изнад језерцета. Чудо. На врх брда, бунар и залеђено језерце?
Без договора и Јовановог тела се успесмо тих десетину метара. У измешаном шуту и земљи ископасмо плитак гроб. Донесмо и, пре но положисмо тело, Непознати распара неки појас и на длану му засијаше три велика златника. Један стави у гроб, један пружи мени, а трећи задржа. Од остатка појаса направи крст и положи преко гроба и три пута се прекрсти. Не знам како ли сам изгледао, али сам послушно радио као омађијан. Послушно сам и пошао када је Непознати то затражио.
– Иди сад. Ја бих још мало са Јованом. Иди, иди, слободно. Стићи ће те твој Ђорђе. – Изненади ме откривање имена баш ту и баш тада. Нисам се освртао. Рекао је да ће ме стићи.
Када сам се сасуљао низ брдо, прикључих се остацима колоне у нереду коморе. Чух да још километрима има народа иза нас. Као да је цела Србија пошла у своју колевку! И сви са бременом својих брига. Замакао сам осврћући се на падине Маглича.
Е, то отада до краја рата, знаш. Записивао си. Али оно што ми се после десило не знам ни ја.
Из главе ми нису избивали, ни у најтежим тренуцима, ни Јован ни Непознати, који ми у тврђави на Магличу рече своје име.
Када сам се у новембру 1918. вратио, на Магличу је био снег. Једва сам се испео до тврђаве. Дочекала ме је иста белина. Само је мало окопнело на Јовановом гробу и на месту где смо пробали да копамо. Свећа је горела иако је дувало. Испод зида цркве, на жућкастој каменој плочи, као уцртан, правилни православни крст. Нисам имао још једну свећу, па на крст приложих златник. Тако ми се јавило. Повратих се на гроб. Свећа је догоревала. Учини ми се да светну златник подно свеће. Немогуће? Златник! Подигох га, па одох да проверим. На каменом крсту мој златник. А златник и у мојој руци. Шта је сад? Искушење? Неко знамење?… Морам у породицу мога Јована.
За ово година се и није много променило. Додуше, тамо где је била запаљена кућа мога Јована, подигнута је нова, већа и лепша. Дочека ме жена са петоро деце. Јован ми је причао о ћерки и сину. Иако сам био сигуран да ме је препознала, рекох ко сам.
– Па знам – рече. Јован се свакога дана молио за тебе и твоје здравље. И да знаш, чува ти златник. Иако се ниси јављао, знао је да си жив.
У том тренутку из штале, носећи празни кошир, изађе Јован. Баци кошир и као дете полете ка мени. Једва сам издржао снагу загрљаја. Мало се одвојисмо, загледасмо се, па поново исти загрљај. Плакали смо. Онда смо седели, окружени његовом породицом. О догађају ни реч. На зиду су висиле иконе Димитрија и Ђорђа. Између њих горело је кандило. Када ми ухвати поглед, рече: „Жао ми је што не можемо један код другога на славу.” Разумео сам. Ти не питај зашто. Не знам. Да ли сам пробао да сазнам? Јесам. Питао сам га за Ђорђа. Као да је пречуо, рече ми да се за мене највише уплашио оно на Везировом мосту и оно када сам пропао кроз лесе у живо блато поред Маће. Следио сам се. Тада ми је и последња нада била мртва. И више ништа око тога. Мислиш на гроб? Мене и сада то мучи. Хтео сам да сазнам. Одем. У Тврђави само ја и тишина. Сунце. Без дашка ветра. Упалим свећу на гробу, пламен се издужи и свене, па издужи и свене и угаси се. Прекрстим се и упалим поново. Опет исто. Два пута, пре но се угаси. Одох до крста. Углављујем воштаницу у малу пукотину. Палим, а пламен се издужи до лица и свену. Тако два пута, па се угаси. Пробао сам још једном. Замало остадох без главе. Трећег пута неће бити.
Е. А теби ево златник и пази шта радиш. И славе слави. О овоме не причај и на то не мисли никада више.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.