Богомилство потиче од речи „Бого” и „милуј” и подразумева хришћанско јеретичко учење, које се ширило међу словенским народом од 10. до 15. века. Милорад Шапчанин написао је драму Богомили, која говори о интензивном ширењу богомилства у српској средњовековној држави за време владавине Стефана Немање. Ова драма има четири чина са предигром, али како је реконструисана из некомплетног ауторовог рукописа, трећем чину недостаје завршна слика, а четврти је дат само у деловима.
За разлику од неких његових комада, попут Трнове круне, која није никада изведена на сцени, Богомили су премијерно представљени у Народном позоришту 7. октобра 1889. године. Након премијере представа је играна још неколико пута, али добила је оштре критике. Како каже Зоран Раичевић, један од приређивача ове драме за едицију Драмска баштина Музеја позоришне уметности Србије, сматрали су да је дијалог био препатетичан, радња спора, „у основи романескна, а не драмска”.
Интересантна је тема којом се Милорад Шапчанин овде бави: богомилство, и то на двору Немањића. Покренути не само вером него и потпуно понесени страшћу и љубављу, најпре они са периферије двора приклањају се јеретицима, а потом и жупанови најближи.
У Порталибрисовом издању налази се и чланак Милана Савића који је објављен у часопису Браник а тиче се Богомила Шапчанинових. Савић је написао текст пошто је у Београд дошао да погледа ову драму на позорници.
„Главни покретач радње у тој драми није, према томе, верски фанатизам или мученичко пожртвовање, дакле, неки ванреднији повод, пошто се богумили држе не само пасивно или управо негативно, већ је она страст која се с вером, особито у првим покретима њеним, дијаметрално разилази, ван ако јој није начело и суштина. Та је страст љубав, телесна љубав, и у свези с њоме љубомора. Није, дакле, она душевна љубав, која се у веровању, у апсолутном идеализму приказује, већ њена световна сестра, са свом пратњом страсти које из ње истичу.”
Говорећи о Милораду Шапчанину у Историји нове српске књижевности, Јован Скерлић тврди да је Шапчанин „дао неколико слабих драмских покушаја, а седамдесетих и осамдесетих година превео известан број страних позоришних комада. Дуго време био је управник Народног позоришта, и видећи да толики други пишу драме, учинио је и он неколико несрећних покушаја. Милош у Латинима, Богомили и Задужбина играли су се, али нису се могли одржати на позорници; Трнова круна и Хипатија никако нису ни дошли на позорницу. Шапчанинови историјски комади имају све особине српске историјске драме осамдесетих и деведесетих година: то су патриотска прослављања народне прошлости, рађена према схватању да је позориште ’велика народна школа’, наивно упрошћена историја, новинарски патриотизам, сјајни средњовековни костими и богате декорације – једном речју, то су патриотски комади за такозване ’народне празнике’, без ичега књижевнога, сасвим ван књижевности.”
И Милан Савић помиње нешто слично за Богомиле: „Први чин оставља утисак велике сценерије: декорација сјајна, гардероба раскошна, на позорници множина људи, која служи као стафажа, којој је врхунац велики жупан.”
Шапчанин је увео у драму пуно ликова, који су носиоци неке радње у одређеним чиновима. Управо то му се и замера, јер је немогуће одредити главног јунака, који носи целу драму, већ више делује да су „сви богумили један јунак”.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате историјске драме, као што су: Милош Обилић Јована Суботића, Одметник Јована Грчића, Смрт Уроша Петог Стефана Стефановића, Краљева јесен и Урошева женидба Милутина Бојића и друге.
Драму Богомили Милорада Шапчанина можете погледати ОВДЕ, а сва дела Милорада Шапчанина ОВДЕ.