Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Благословен који долази у име господње

Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године

Милош Михаиловић

Благословен који долази у име господње

 

Риста је полегао по магарчевим леђима у покушају да од себе начини што мању мету. Знао је да оно што носи не сме пасти у непријатељске руке. Туце Арнаута с црним чалмама мамузало је помамне коње и потезало јатагане и пушке. Било их је превише да би се одбранио револвером и зато се, призвавши божје име, сјури у реку. Вир га је сместа прогутао, бацакајући га горе-доле, вода му је улазила у уста, заслепљивала га, али није испуштао колан, надајући се да ће животиња успети да га извуче из погибељи. Пред његовим очима олово се расцветавало у црне облаке, мутећи воду. Убрзо је толико праштало да није могао видети ништа сем ускомешане таме. Изгубљен и уплашен, осећао је само хладноћу и како му се колан усеца у руку, док га нешто вуче. Вода га је била, гране ношене струјама тукле су га по ребрима, плећа му је притискао стравичан терет, али целим телом се опирао сили која је хтела да га развали о речно камење и да му развуче утробу обалом.

Нешто га је лупкало, отворио је очи и затекао магарца како га ћушка њушком, као да га пожурује. Нагњечен и модар, придигао се. С друге стране Вардара Арнаути су бесно викали, а затим појахали низводно, ка најближем газу. Прекрстивши се, Риста провери да ли је молба кнезу Милану безбедна у навоштеној кеси коју је носио чврсто везану уз тело, а затим се с муком попе на магаре. Требало је још јахати ка Куманову. Био је уморан; познати предео се пред његовим уморним очима разливао. Падала је ноћ, а гајеви и увале били су обасјани пуним месецом. Риста је често дизао поглед и златни колут постајао је ореол у којем је видео лице од блиставе светлости – као када се, на Видовдан, нашао пред иконом Христа, слушајући како одјекују дечји гласови: „Благословен грјадиј во имја господње, Бог Господ и јависја нам.” Осетио би тада сигурност, умор би бар на тренутак нестао, и знао је да ће успети у свом циљу.

Друга потера појавила се ненадано; били су то високи, снажни младићи, с белим чалмама, устима попрсканим белом пеном и белим очима. У рукама су носили бакље, које су бацале сабласну светлост на њихова празна лица. Подсетили су га на неисписани табак хартије, на који су се редом потписивали молиоци, пишући своја имена словима или само несигурним покретима огрубеле шаке цртајући крст. Завијали су „Aлах илалах”, а њихови груби гласови лепили су се по свему као катран. Риста потеже револвер и насумице опали. На белој одори вође потере расцвета се црвени мак и он замуче и свали се с коња. Остали су почели да жестоко мамузају своје атове, а у рукама им се нађоше димискије. Били су много бржи од њега, на својим зеленим коњима, свеприсутни, разливајући се у зраке аветног светла, али Риста је сваким зрном успевао да убије неког од њих, без обзира на то што није циљао, већ само пуцао у мрак иза себе. Када је и последњи пао, ободе магарца, жељан да што пре стигне до Куманова. Плашио се тога да су запосели све пролазе ка граду.

Осећао је тежину навоштене кесе и онога што је у њој. У шуми код Зеленикова, на Видовдан, народ је саставио молбу кнезу Милану, тражећи да се сједине са Србијом. На тој се молби нашло осам стотина општинских, црквених и манастирских печата и преко пет хиљада потписа. Ако би га ухватили, залог њихове слободе постао би катил-ферман; а он, Риста Цветковић, зарекао се да ће учинити све да сачува свој народ. Прота га је благословио, деца су певала док је узимао хлеб и вино и њихови гласови пратили су га кроз дугу и мрачну ноћ. Том хору придруживали су се и сељаци који су се окупили – млади и стари, богати и сиромашни – и њихове жене и ћерке; том хору придруживали су се и њихови стари, нејасних лица и танких, али ипак чујних гласова, а месечев колут све је јасније сјао док је одзвањало: „Благословен грјадиј во имја господње, Бог Господ и јависја нам.” Знао је да је скоро на половини пута и био је све мање уморан.

У једном тренутку, ипак, направи паузу како би магарац мало предахнуо и сан га ухвати под једном смоквом. Када се пробудио, са своје десне стране затече магарца како пасе, а с леве зеленог коња помамних очију, који је копитима одваљивао грумење земље. Иако никад није био добар јахач, осетио је како га зеленко зове. На таквом коњу, уосталом, могао је да умакне сваком гонитељу и да за трен ока стигне до Куманова. За тренутак су га задржале магарчеве крупне, благе очи, које су му продирале у душу, али, скренувши поглед, одлучно зајаха ата, који сместа полете као ветар. Предео се претворио у безобличну сенку, свет је нестајао у топоту потковица, а месец је над њих прокрварио, као грозна, разваљена рана од пушчаног танета. Нека га је страва обузела, смрад гробљанске земље удари му у ноздрве, а мишићи ногу крварили су од силине галопа. Уста као да су му се затворила, језик прионуо за непце и више није знао ни ко је ни шта је, изгубљен у ништавилу. Из таме која га је окруживала постепено се пројавише обличја јахача, који су смрдели на барут и паљевину и носили дуге пушке.

Тргнувши се из бунила, виде да је окружен са свих страна. Док је десном руком пуцао из револвера, левом је извадио молбу и почео да одгриза комаде и гута их, покушавајући да сакрије имена побуњеника. Хартија му је гребала уста и гркљан, упијајући пљувачку. Гушио се, гутајући насуво, кашљао је и тресао се у седлу; крв му је помогла да лакше прождере имена своје браће. Били су све ближи, пушке су праштале, а ваздух се затамнио. Повраћало му се, сузе су лиле низ нагарављено лице, али настављао је да једе. Када им већ није могао донети живот, појешће њихову смрт! И јео је, крв и папир и мастило, и у устима су му били горки, а у стомаку као мед. Опет је почео да чује гласове, испрва тихе, а затим све гласније, како певају, и настављао је да скрива у својој нутрини њихове тајне – а онда, тане му се зари у срце и Риста Цветковић паде с турског коња, држећи у својој руци још шест стотина непоједених имена.

* * *

Јахачи су их ћутке поделили међу собом. Тако је почео крвави јун 1878. године. Док су у Берлину господа заседала и померала жетоне на зеленој чоји, главе српских сељака набијане су на кочеве. Ипак, скривена под земљом, деца су певала: „Благословен грјадиј во имја господње.”

 

Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу