Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Miloš Mihailović
Blagosloven koji dolazi u ime gospodnje
Rista je polegao po magarčevim leđima u pokušaju da od sebe načini što manju metu. Znao je da ono što nosi ne sme pasti u neprijateljske ruke. Tuce Arnauta s crnim čalmama mamuzalo je pomamne konje i potezalo jatagane i puške. Bilo ih je previše da bi se odbranio revolverom i zato se, prizvavši božje ime, sjuri u reku. Vir ga je smesta progutao, bacakajući ga gore-dole, voda mu je ulazila u usta, zaslepljivala ga, ali nije ispuštao kolan, nadajući se da će životinja uspeti da ga izvuče iz pogibelji. Pred njegovim očima olovo se rascvetavalo u crne oblake, muteći vodu. Ubrzo je toliko praštalo da nije mogao videti ništa sem uskomešane tame. Izgubljen i uplašen, osećao je samo hladnoću i kako mu se kolan useca u ruku, dok ga nešto vuče. Voda ga je bila, grane nošene strujama tukle su ga po rebrima, pleća mu je pritiskao stravičan teret, ali celim telom se opirao sili koja je htela da ga razvali o rečno kamenje i da mu razvuče utrobu obalom.
Nešto ga je lupkalo, otvorio je oči i zatekao magarca kako ga ćuška njuškom, kao da ga požuruje. Nagnječen i modar, pridigao se. S druge strane Vardara Arnauti su besno vikali, a zatim pojahali nizvodno, ka najbližem gazu. Prekrstivši se, Rista proveri da li je molba knezu Milanu bezbedna u navoštenoj kesi koju je nosio čvrsto vezanu uz telo, a zatim se s mukom pope na magare. Trebalo je još jahati ka Kumanovu. Bio je umoran; poznati predeo se pred njegovim umornim očima razlivao. Padala je noć, a gajevi i uvale bili su obasjani punim mesecom. Rista je često dizao pogled i zlatni kolut postajao je oreol u kojem je video lice od blistave svetlosti – kao kada se, na Vidovdan, našao pred ikonom Hrista, slušajući kako odjekuju dečji glasovi: „Blagosloven grjadij vo imja gospodnje, Bog Gospod i javisja nam.” Osetio bi tada sigurnost, umor bi bar na trenutak nestao, i znao je da će uspeti u svom cilju.
Druga potera pojavila se nenadano; bili su to visoki, snažni mladići, s belim čalmama, ustima poprskanim belom penom i belim očima. U rukama su nosili baklje, koje su bacale sablasnu svetlost na njihova prazna lica. Podsetili su ga na neispisani tabak hartije, na koji su se redom potpisivali molioci, pišući svoja imena slovima ili samo nesigurnim pokretima ogrubele šake crtajući krst. Zavijali su „Alah ilalah”, a njihovi grubi glasovi lepili su se po svemu kao katran. Rista poteže revolver i nasumice opali. Na beloj odori vođe potere rascveta se crveni mak i on zamuče i svali se s konja. Ostali su počeli da žestoko mamuzaju svoje atove, a u rukama im se nađoše dimiskije. Bili su mnogo brži od njega, na svojim zelenim konjima, sveprisutni, razlivajući se u zrake avetnog svetla, ali Rista je svakim zrnom uspevao da ubije nekog od njih, bez obzira na to što nije ciljao, već samo pucao u mrak iza sebe. Kada je i poslednji pao, obode magarca, željan da što pre stigne do Kumanova. Plašio se toga da su zaposeli sve prolaze ka gradu.
Osećao je težinu navoštene kese i onoga što je u njoj. U šumi kod Zelenikova, na Vidovdan, narod je sastavio molbu knezu Milanu, tražeći da se sjedine sa Srbijom. Na toj se molbi našlo osam stotina opštinskih, crkvenih i manastirskih pečata i preko pet hiljada potpisa. Ako bi ga uhvatili, zalog njihove slobode postao bi katil-ferman; a on, Rista Cvetković, zarekao se da će učiniti sve da sačuva svoj narod. Prota ga je blagoslovio, deca su pevala dok je uzimao hleb i vino i njihovi glasovi pratili su ga kroz dugu i mračnu noć. Tom horu pridruživali su se i seljaci koji su se okupili – mladi i stari, bogati i siromašni – i njihove žene i ćerke; tom horu pridruživali su se i njihovi stari, nejasnih lica i tankih, ali ipak čujnih glasova, a mesečev kolut sve je jasnije sjao dok je odzvanjalo: „Blagosloven grjadij vo imja gospodnje, Bog Gospod i javisja nam.” Znao je da je skoro na polovini puta i bio je sve manje umoran.
U jednom trenutku, ipak, napravi pauzu kako bi magarac malo predahnuo i san ga uhvati pod jednom smokvom. Kada se probudio, sa svoje desne strane zateče magarca kako pase, a s leve zelenog konja pomamnih očiju, koji je kopitima odvaljivao grumenje zemlje. Iako nikad nije bio dobar jahač, osetio je kako ga zelenko zove. Na takvom konju, uostalom, mogao je da umakne svakom gonitelju i da za tren oka stigne do Kumanova. Za trenutak su ga zadržale magarčeve krupne, blage oči, koje su mu prodirale u dušu, ali, skrenuvši pogled, odlučno zajaha ata, koji smesta polete kao vetar. Predeo se pretvorio u bezobličnu senku, svet je nestajao u topotu potkovica, a mesec je nad njih prokrvario, kao grozna, razvaljena rana od puščanog taneta. Neka ga je strava obuzela, smrad grobljanske zemlje udari mu u nozdrve, a mišići nogu krvarili su od siline galopa. Usta kao da su mu se zatvorila, jezik prionuo za nepce i više nije znao ni ko je ni šta je, izgubljen u ništavilu. Iz tame koja ga je okruživala postepeno se projaviše obličja jahača, koji su smrdeli na barut i paljevinu i nosili duge puške.
Trgnuvši se iz bunila, vide da je okružen sa svih strana. Dok je desnom rukom pucao iz revolvera, levom je izvadio molbu i počeo da odgriza komade i guta ih, pokušavajući da sakrije imena pobunjenika. Hartija mu je grebala usta i grkljan, upijajući pljuvačku. Gušio se, gutajući nasuvo, kašljao je i tresao se u sedlu; krv mu je pomogla da lakše proždere imena svoje braće. Bili su sve bliži, puške su praštale, a vazduh se zatamnio. Povraćalo mu se, suze su lile niz nagaravljeno lice, ali nastavljao je da jede. Kada im već nije mogao doneti život, poješće njihovu smrt! I jeo je, krv i papir i mastilo, i u ustima su mu bili gorki, a u stomaku kao med. Opet je počeo da čuje glasove, isprva tihe, a zatim sve glasnije, kako pevaju, i nastavljao je da skriva u svojoj nutrini njihove tajne – a onda, tane mu se zari u srce i Rista Cvetković pade s turskog konja, držeći u svojoj ruci još šest stotina nepojedenih imena.
* * *
Jahači su ih ćutke podelili među sobom. Tako je počeo krvavi jun 1878. godine. Dok su u Berlinu gospoda zasedala i pomerala žetone na zelenoj čoji, glave srpskih seljaka nabijane su na kočeve. Ipak, skrivena pod zemljom, deca su pevala: „Blagosloven grjadij vo imja gospodnje.”
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.