Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Kraj dvadesetog veka.
Čačak.
Ratna 1999. godina.
Prolećnu omorinu kišnog maja pojačavaju zvuci sirena i huk aviona iznad preplašenih glava ljudi…
– Dobar dan – uzviknu poštar ulazeći u biblioteku.
– Imate pošiljku od Stevana V.
Bibliotekar pažljivo otvori zavežljaj, dok su se vazduhom prolamali zvuci detonacije.
Lice mu se pretvori u osmeh, potom uze telefonsku slušalicu i pozva kolege sa drugih odeljenja.
– Ljudi, dođite u moju kancelariju da vidite kakvo nam je blago stiglo iz Beograda!
Zaposleni sa svih odeljenja biblioteke ubrzano su pretrčavali ulicu i stizali u malu zgradu zavičajnog odeljenja, zaboravljajući na rat. Osećali su uzbuđenje zbog važne pošiljke koja će i njima, kao i njihovom kolegi, ulepšati sumornu svakodnevicu.
Kada su se svi okupili oko stola u radnoj sobi, kolega koji je primio pošiljku svečano je otkrio sadržinu – u pitanju je sveska s tamnim koricama, pomalo pohabanim, na kojima je pisalo „Poesie”. Sveska je pripadala pesniku i intelektualcu s kraja 19. veka, Stevanu Lukoviću, a u nju je beležio stihove tokom 1894. godine i vežbao francuski jezik. Svesku je poput relikvije sačuvala Stevanova sestra, Rosanda, koja je zadužila Katarinu P. da svesku sačuva nakon njene smrti. Katarina, pred smrt, sinu pripoveda o svesci, uz želju da je pošalje u Čačak.
Uzvici oduševljenja su se prolomili prostorijom nakon saznanja o sadržini pošiljke i njenog značaja za zavičajno pesništvo, ali i srpsku književnu kulturu.
***
Kraj devetnaestog veka.
Čačak.
Godina 1877.
Dve godine pre rođenja pesnikinje Danice Marković, i tri godine pre rođenja velikog Disa, u Čačku se rađa nedeklarisani pesnik Stevan Luković. Sebe nije doživljavao kao pesnika, ali svojim književnim delovanjem je predstavljao pravog poetu koji pisanjem najavljuje novu srpsku liriku, ugledajući se na svetske pesnike simbolizma.
***
… Što bi me steglo mladomu grud…
– Požuri, Stevane!
– Prekinuo si me usred stiha! Evo me, Jovane…
Baš je nestrpljiv… neka čeka još neki minut…
… U prošlosti – tama… pomrčina, jadi
Budućnost ne znam – tama je svud.
- 10. 1894. godine
– Sad mogu na sastanak socijalističke grupe – zadovoljno prošaputa Luković.
– Pa, dobro, Stevo, do kad misliš da kasniš? Nisam hteo da te požurujem, volim tvoje pisanje i radujem se kada stvaraš, ali čekaju nas drugovi, moraš besediti! – uzviknu Skerlić.
Pojava Stevana Lukovića na ulicama Beograda, krajem 19. veka, bila je prepoznatljiva: razbarušena kosa na kojoj je stajao šešir, uz obavezno odelo s leptir-mašnom, Stevan je pred oduševljenim istomišljenicima iznosio hrabro političke stavove levičarske orijentacije. Buntovno je govorio, a tako je i pisao političke članke u „Dnevnom listu”.
Janko Veselinović i Jovan Skerlić su često razgovarali o Lukoviću.
– Jovane, moramo se složiti da je Stevo svojim političkim govorima obeležio poslednje godine 19. veka, kao iskreni saradnik mladih socijalista!
– Slažem se s tobom, prijatelju, samo mi ostaje žal što ne objavljuje poeziju, a znam da piše i proučava strpljivo književne tendencije u svetu i kod nas. Njegova poezija takođe zauzima značajno mesto u ovom veku, kojem se bliži kraj. On poezijom najavljuje modernost izraza! – zadovoljno zaključi Skerlić.
Šira javnost Beograda, savremenici Stevana Lukovića, posebno Jovan Skerlić, Janko Veselinović i drugi društveno angažovani poznavaoci književnih i političkih prilika, u sećanjima na kraj 19. veka isticali su aktivizam nedeklarisanog pesnika. Ono na šta su istaknuti savremenici skretali pažnju jeste književni značaj Lukovića, koji je preveo „Kazne” Viktora Igoa i izvrsno pisao i recitovao stihove. Posebno je voleo francuske pesnike s kraja 19. i početka 20. veka.
– Da li ćeš u ovom veku objaviti neku zbirku? – često su ga zapitkivali partijski prijatelji, kolege sa fakulteta, a najviše Skerlić.
Rođeni poeta bi skromno odgovarao:
– Dosta je zasad, objavio sam u „Zvezdi”, „Delu”, „Bosanskoj vili” i „Novoj iskri”!
Igrom sudbine, to je sve što je i objavio Stevan Luković, u periodu 1894–1896. Ostatak 19. veka proveo je u proučavanju francuskih pesnika.
***
Početak 20. veka.
Beograd.
Po podne.
Avgust, 1902.
Samo što je zakoračio u 20. vek, pesnik iznenada umire.
Nije stigao da piše, nežnu poetsku dušu odnosi smrt… Nije stigao da primeni naučeno iz svetske poezije na svoju poeziju u novom veku. Sve što je napisao i objavio vezano je za 19. vek.
– Šta li bi Stevanu? – pitali su se svi u Državnom savetu, pošto je pao iznenada u svojoj kancelariji.
Mir je već svud… U svežem zraku
Lahorić piri, zvezdice sjaje
A sanak s njima mrežicu vije
Da slađan pokoj svakome daje…
…Pa kad se jednom i zračak gasne
Nek i men’ skrije večiti mrak.
S. Luković, 1894.
– Zašto da nestane ta mlada i silna duša koja je treptala kao zrak svetlosti, koja je bila odjek tolikih osećanja? Zašto da nas ostaviš ti u koga je naša književna generacija toliko polagala, koji si bio ukras naš? – nad sveže iskopanim grobom upita Skerlić.
Odgovor nad mnogobrojnim pitanjima koja su postavljali najbliži nakon iznenadne smrti pesnika došao je u vidu knjige, koju pesnik za života nije dočekao. Godinu dana nakon smrti, šira javnost je imala priliku da kroz stihove upozna elegičnu dušu pesnika Stevana Lukovića. Kroz stihove kao da je slutio da mu se bliži kraj, i to vrlo rano.
Jovan Skerlić će još jednom sačuvati prijatelja od zaborava, ovog puta u „Istoriji nove srpske književnosti”[1]:
On je počeo pisati polovinom devedesetih godina, ali to su bili obični đački pokušaji bez vrednosti. Osetivši šta sve treba znati pa moći pisati, on se dao na proučavanje francuskih pesnika, naročito Alfreda de Misea i Pola Verlena. Ne publikujući svoje stihove, uveren da još nisu kako treba, on je ostavio za sobom izvestan broj nedovršenih pesama, koje su njegovi prijatelji izdali u Beogradu 1903. godine (Pesme Stevana M. Lukovića).
Pesnička priroda u najboljem smislu reči, fina duša i otmen duh, Luković je i formom i sadržinom donosio nešto novo u srpsku poeziju. On je pesnik „čeznuća i snova”, neodređene tuge i diskretne melanholije, nečega neodređenog, sanovnog, suptilnih stanja svesti. Njegov elegičan i liričan stih je muzikalan i u nekoliko pesama postignuti su veliki muzički efekti. Nekoliko njegovih pesama simboličkih i muzikalnih idu u najoriginalnije i najbolje stvari moderne srpske poezije.[2]
***
Čačak.
Dvadeset prvi vek.
- godina.
Jul.
„Pesme” Stevana Lukovića, izdanje iz 2002. godine (žute korice).
Pisala sam o Stevanu Lukoviću, kao ličnosti koja je obeležila devetnaesti vek svojom neobičnom pojavom. Zasijao je na kraju pomenutog veka, a skoro sto pedeset godina nakon njegove smrti i dalje se o piše njegovom delu. Ima u toj poeziji nešto od disovske slutnje i Pandurovićevih mrtvačkih raka. Luković je sve ono što je objavio svojevoljno vezao za 19. vek. Međutim, zaključak je da je naslutio svojom poezijom modernost koja je svojstvena dvadesetom veku, a mi kao čitaoci i proučavaoci ove poezije možemo samo da slutimo kako bi se dalje poezija razvijala da je živeo duže. Pred nama su krhotine jednog talenta, fragmenti stihova i obrisi elegične epopeje nedeklarisanog poete. Kao što će Rade Drainac napisati: i ni briga me nije, što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć, pesnik sa banditom boj bije; tako je Stevan Luković „banditski” obojio političku scenu Srbije, svojim slobodnim stavovima i kritikama vladajućeg režima krajem 19. veka, dok je nežno pisao stihove, bio je pesnik, iako sebe nije smatrao pesnikom.
Bio jednom jedan Stevan.
[1] Prvi put je javno govorio na sahrani Stevana Lukovića o njegovom književnom potencijalu, zatim veliča pesnika posthumnom zbirkom poezije koju sa zajedničkim prijateljima objavljuje 1903. godine i najzad u svom antologijskom delu značajno mesto posvećuje Lukoviću, 1914. godine u „Istoriji nove srpske književnosti”.
[2] Skerlić, kao Lukovićev prijatelj, nije bio subjektivan, sa stavom o modernom izrazu Lukovićeve poezije složiće se i Bogdan Popović, koji će uvrstiti poeziju našeg pesnika u „Antologiju novije srpske lirike” 1911. godine.