Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Крај двадесетог века.
Чачак.
Ратна 1999. година.
Пролећну оморину кишног маја појачавају звуци сирена и хук авиона изнад преплашених глава људи…
– Добар дан – узвикну поштар улазећи у библиотеку.
– Имате пошиљку од Стевана В.
Библиотекар пажљиво отвори завежљај, док су се ваздухом проламали звуци детонације.
Лице му се претвори у осмех, потом узе телефонску слушалицу и позва колеге са других одељења.
– Људи, дођите у моју канцеларију да видите какво нам је благо стигло из Београда!
Запослени са свих одељења библиотеке убрзано су претрчавали улицу и стизали у малу зграду завичајног одељења, заборављајући на рат. Осећали су узбуђење због важне пошиљке која ће и њима, као и њиховом колеги, улепшати суморну свакодневицу.
Када су се сви окупили око стола у радној соби, колега који је примио пошиљку свечано је открио садржину – у питању је свеска с тамним корицама, помало похабаним, на којима је писало „Poesie”. Свеска је припадала песнику и интелектуалцу с краја 19. века, Стевану Луковићу, а у њу је бележио стихове током 1894. године и вежбао француски језик. Свеску је попут реликвије сачувала Стеванова сестра, Росанда, која је задужила Катарину П. да свеску сачува након њене смрти. Катарина, пред смрт, сину приповеда о свесци, уз жељу да је пошаље у Чачак.
Узвици одушевљења су се проломили просторијом након сазнања о садржини пошиљке и њеног значаја за завичајно песништво, али и српску књижевну културу.
***
Крај деветнаестог века.
Чачак.
Година 1877.
Две године пре рођења песникиње Данице Марковић, и три године пре рођења великог Диса, у Чачку се рађа недекларисани песник Стеван Луковић. Себе није доживљавао као песника, али својим књижевним деловањем је представљао правог поету који писањем најављује нову српску лирику, угледајући се на светске песнике симболизма.
***
… Што би ме стегло младому груд…
– Пожури, Стеване!
– Прекинуо си ме усред стиха! Ево ме, Јоване…
Баш је нестрпљив… нека чека још неки минут…
… У прошлости – тама… помрчина, јади
Будућност не знам – тама је свуд.
- 10. 1894. године
– Сад могу на састанак социјалистичке групе – задовољно прошапута Луковић.
– Па, добро, Стево, до кад мислиш да касниш? Нисам хтео да те пожурујем, волим твоје писање и радујем се када ствараш, али чекају нас другови, мораш беседити! – узвикну Скерлић.
Појава Стевана Луковића на улицама Београда, крајем 19. века, била је препознатљива: разбарушена коса на којој је стајао шешир, уз обавезно одело с лептир-машном, Стеван је пред одушевљеним истомишљеницима износио храбро политичке ставове левичарске оријентације. Бунтовно је говорио, а тако је и писао политичке чланке у „Дневном листу”.
Јанко Веселиновић и Јован Скерлић су често разговарали о Луковићу.
– Јоване, морамо се сложити да је Стево својим политичким говорима обележио последње године 19. века, као искрени сарадник младих социјалиста!
– Слажем се с тобом, пријатељу, само ми остаје жал што не објављује поезију, а знам да пише и проучава стрпљиво књижевне тенденције у свету и код нас. Његова поезија такође заузима значајно место у овом веку, којем се ближи крај. Он поезијом најављује модерност израза! – задовољно закључи Скерлић.
Шира јавност Београда, савременици Стевана Луковића, посебно Јован Скерлић, Јанко Веселиновић и други друштвено ангажовани познаваоци књижевних и политичких прилика, у сећањима на крај 19. века истицали су активизам недекларисаног песника. Оно на шта су истакнути савременици скретали пажњу јесте књижевни значај Луковића, који је превео „Казне” Виктора Игоа и изврсно писао и рецитовао стихове. Посебно је волео француске песнике с краја 19. и почетка 20. века.
– Да ли ћеш у овом веку објавити неку збирку? – често су га запиткивали партијски пријатељи, колеге са факултета, а највише Скерлић.
Рођени поета би скромно одговарао:
– Доста је засад, објавио сам у „Звезди”, „Делу”, „Босанској вили” и „Новој искри”!
Игром судбине, то је све што је и објавио Стеван Луковић, у периоду 1894–1896. Остатак 19. века провео је у проучавању француских песника.
***
Почетак 20. века.
Београд.
По подне.
Август, 1902.
Само што је закорачио у 20. век, песник изненада умире.
Није стигао да пише, нежну поетску душу односи смрт… Није стигао да примени научено из светске поезије на своју поезију у новом веку. Све што је написао и објавио везано је за 19. век.
– Шта ли би Стевану? – питали су се сви у Државном савету, пошто је пао изненада у својој канцеларији.
Мир је већ свуд… У свежем зраку
Лахорић пири, звездице сјаје
А санак с њима мрежицу вије
Да слађан покој свакоме даје…
…Па кад се једном и зрачак гасне
Нек и мен’ скрије вечити мрак.
С. Луковић, 1894.
– Зашто да нестане та млада и силна душа која је трептала као зрак светлости, која је била одјек толиких осећања? Зашто да нас оставиш ти у кога је наша књижевна генерација толико полагала, који си био украс наш? – над свеже ископаним гробом упита Скерлић.
Одговор над многобројним питањима која су постављали најближи након изненадне смрти песника дошао је у виду књиге, коју песник за живота није дочекао. Годину дана након смрти, шира јавност је имала прилику да кроз стихове упозна елегичну душу песника Стевана Луковића. Кроз стихове као да је слутио да му се ближи крај, и то врло рано.
Јован Скерлић ће још једном сачувати пријатеља од заборава, овог пута у „Историји нове српске књижевности”[1]:
Он је почео писати половином деведесетих година, али то су били обични ђачки покушаји без вредности. Осетивши шта све треба знати па моћи писати, он се дао на проучавање француских песника, нарочито Алфреда де Мисеа и Пола Верлена. Не публикујући своје стихове, уверен да још нису како треба, он је оставио за собом известан број недовршених песама, које су његови пријатељи издали у Београду 1903. године (Песме Стевана М. Луковића).
Песничка природа у најбољем смислу речи, фина душа и отмен дух, Луковић је и формом и садржином доносио нешто ново у српску поезију. Он је песник „чезнућа и снова”, неодређене туге и дискретне меланхолије, нечега неодређеног, сановног, суптилних стања свести. Његов елегичан и лиричан стих је музикалан и у неколико песама постигнути су велики музички ефекти. Неколико његових песама симболичких и музикалних иду у најоригиналније и најбоље ствари модерне српске поезије.[2]
***
Чачак.
Двадесет први век.
- година.
Јул.
„Песме” Стевана Луковића, издање из 2002. године (жуте корице).
Писала сам о Стевану Луковићу, као личности која је обележила деветнаести век својом необичном појавом. Засијао је на крају поменутог века, а скоро сто педесет година након његове смрти и даље се о пише његовом делу. Има у тој поезији нешто од дисовске слутње и Пандуровићевих мртвачких рака. Луковић је све оно што је објавио својевољно везао за 19. век. Међутим, закључак је да је наслутио својом поезијом модерност која је својствена двадесетом веку, а ми као читаоци и проучаваоци ове поезије можемо само да слутимо како би се даље поезија развијала да је живео дуже. Пред нама су крхотине једног талента, фрагменти стихова и обриси елегичне епопеје недекларисаног поете. Као што ће Раде Драинац написати: и ни брига ме није, што у дну срчане аорте кроз дугу јесењу ноћ, песник са бандитом бој бије; тако је Стеван Луковић „бандитски” обојио политичку сцену Србије, својим слободним ставовима и критикама владајућег режима крајем 19. века, док је нежно писао стихове, био је песник, иако себе није сматрао песником.
Био једном један Стеван.
[1] Први пут је јавно говорио на сахрани Стевана Луковића о његовом књижевном потенцијалу, затим велича песника постхумном збирком поезије коју са заједничким пријатељима објављује 1903. године и најзад у свом антологијском делу значајно место посвећује Луковићу, 1914. године у „Историји нове српске књижевности”.
[2] Скерлић, као Луковићев пријатељ, није био субјективан, са ставом о модерном изразу Луковићеве поезије сложиће се и Богдан Поповић, који ће уврстити поезију нашег песника у „Антологију новије српске лирике” 1911. године.