Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Petar Lejić
Bečka pihtija
Osluškujući mir bečkih ulica u kasne sate tople junske noći, Jovan se spremao na počinak, duboko uzdišući zbog igre koju je bio prisiljen da igra iako je špil karata već ranije bio podeljen, čak i pre nego je on seo za sto. Pa, ipak, i u otkrivenim kartama se može makar manje izgubiti ako sarađujete sa pravim igračima za stolom, a to je baš ono što je i mučilo visokog predstavnika Ristića. Nije znao ko su igrači na koje sme da se osloni. Knez je ostao daleko iza, u Beogradu, a pravu podršku nije imao budući da su informacije do njega dolazile sa velikim zakašnjenjem. Da li da isproba staru taktiku sedenja na dve stolice istovremeno ili da se zaista odluči za plan skovan još i pre njegovog polaska za prestonicu Austrougarske carevine? Pitanja su nadirala kao nošena podivljalim planinskim potocima, kakve je voz koji je dovezao srpsku delegaciju ponosno gazio kao da ne postoji. Međutim, daleko dole ispod lučno građenog mosta od iznimno velikih kamenih blokova voda je udarala o stene i mlela sve što bi usput pokupila. Jednako tako je i nadiruća bujica pitanja i dilema u Jovanovoj glavi pretila da slomi njegov duh iznutra i natera ga da ustane i izađe na maleni balkon koji je omogućavao kakav-takav dotok vazduha njegovim, sad već od nervoze znojnim, tabanima.
– Herr Ristić! Herr Ristić![1] – iako ne preglasno, grlati recepcioner je raspršio mračni oblak misli koji se navlačio na Jovanovu glavu dok je, lupajući na vrata, podvriskivao njegovo prezime.
Jovan se, iako nije više bio u dvadesetima, na brzinu ogrnuo i kliznuo po savršeno uglancanom podu sobe hotela Bela ruža[2] u drugom bečkom okrugu.
– Ja, bitte? Wie, um Gottes willen, könnte ich Ihnen zu dieser späten Stunde helfen?[3] – brecnuo se Jovan na recepcionera, koji je, onako rumenog lica, stajao tik uz vrata, te samo što nije uklizao u sobu pri Jovanovom otvaranju vrata.
– Kommen Sie bitte mit! Herr Lücke hat Ihre Anwesenheit in der Lobby angeordnet![4] – promrmlja i stade kao ukopan čekajući Jovana da pođe za njim kao štene.
– Majku li vam staru, valjda mogu da se odmorim kao čovek?! – promrmljao je Jovan sebi u brkove, koje je dostojanstveno nosio.
Berlinski kongres bi trebalo da počne za nekoliko dana i vreme je curilo, čini se, sve brže i brže kako se Jovanov put za Berlin približavao, a on još uvek, ni nakon četiri dana priče i pregovora tajno vođenih u novoizgrađenoj većnici prestonice Austrougarske, nije imao ništa opipljivo za podršku na kongresu.
Dok se užurbano oblačio u prnje koje je nedavno skinuo nakon celog dana hodanja po Beču, a tek pred toplu kupku nakon koje je planirao miran san, Jovan je mislima lutao po Beogradu, vapeći tiho u sebi za blagoslovom pred susret sa onim što je on uzimao za iznimno strogog čoveka, ali prilično loših manira, zbog kojih nije mogao da bude opušten u prisustvu istog.
Prilazeći dvojcu koji ga je čekao u sali hotela, Jovan je pokušao da izgleda učtivo i bez i najmanjeg znaka nervoze budući da su poslali po njega u deset časova naveče, ali je bio siguran da je posmatrač dobrog oka mogao da primeti laganu drhtavicu koja mu je prelazila preko usana pre nego što je pozdravio domaćine na pristojnom nemačkom jeziku.
– Dobro veče, doktore Ristić! Nadam se da vam ne ometamo planove u ove kasne sate? – izustio je gospodin Like, s kojim je prethodno u većnici razgovarao samo na nemačkom jeziku.
Gospodin Like, kako ga je recepcioner oslovio, je bio niko drugi do Rajko Lukić, čovek od poverenja za sva balkanska pitanja austrougarskih vlasti. Naravno, Jovan to nije znao i otud i blaga preneraženost na njegovom licu kad je začuo gospodina Likea kako tečno govori srpski jezik. Rajko je samo jedno od mnogobrojne talentovane dece koju je Beč izvukao iz kaljavih opanaka severne Bosne zahvaljujući njegovom ocu, koji je uspeo da prebaci četrnaestogodišnjeg Rajka preko Save uz svesrdnu pomoć Katoličke crkve. Kako? Detalje nije znao niko jer nije postojao pisani dokaz osim krštenice, koja je Rajku pomogla da kao tridesetogodišnji Rajmund Like[5] postane neko ko poznaje mentalitet naroda zaglavljenog u vekovima turskog jarma.
Međutim, nije Like čekao na Ristića da mu odgovori, već je nastavio svoj maleni uvodni monolog.
– Znam, iznenađeni ste što srećete svog skoro pa sunarodnika – nasmešio se Like blago, pa nastavio. – Ja sam tu da vam olakšam sva iznenađenja na koja ćete naići u Beču, ali najprije želim da pođete sa mnom na jedno mjesto, a sutra ćemo podrobnije da govorimo o svemu.
– Da pođemo sada? Ali, znate li vi koliko je sati? – brecnuo se Jovan, premda je bilo uočljivo da gospodin Like tačno zna šta radi i zbog čega.
U brzom pitanju Ristića nazirao se pomalo i strah od nepoznatog jer, pobogu, koji državni predstavnik bi dolazio u posetu drugom istaknutom službeniku u ta doba?
– Ne plašite se, gospodine Ristiću! Vi, kao strani diplomata i vrsni akademik, ste ovdje uvaženi gost i, dok je tako, imate moje garancije da vam se ništa loše neće desiti. Da li vam je to dovoljno? – zvučao je Like iskreno, ali i pomalo dvosmisleno i provokativno. Jovan Ristić nije voleo slatkorečive ljude.
– Nemam ja čega da se plašim kod takvog gospodina, no bih radije da smo pričali ujutru, za doručkom u ovom finom mestu – odvrati hladnokrvno Ristić.
– Razumem ja vas, doktore, ali ja želim da vam priuštim ono čega kod vas, u Beogradu, nema.
– Eto, da li je vrijedilo, doktore? – upita Like.
– Znate kako… Svaki sekund! A recite mi, ona riđokosa… Ono se ne uči u školi, zar ne? – odgovori Jovan i poče da se tiho kikoće kao kakvo dete.
– Škola, škola, moj Ristiću, i to najbolja. A diploma joj u gaćama! Nadam se da ste pazili i da nam niste ostavili još nekog balkanskog kopilana ovdje. Mislim, ja sam… – nastavi Like, ali mu Ristić uskoči.
Jovan nije ni čekao da Like završi svoje doskočice, pa mu odgovori pretećim tonom:
– Nastavite tako i imaćete sopstvenu diplomu omotanu oko vrata, ako me razumete, pa taman koliko sutra visio na trgu velelepnog kurvanjskog Beča!
– O-ho-ho, doktore, vidim da su vam provjere tuđih diploma povratile izgubljenu muškost! Nego, dajte se vi odmorite, ja nisam mislio ništa loše već samo pazim na vašu reputaciju. Ne biste bili ni prvi, a ni poslednji koji je svoje kapljice nesebično dijelio onakvim učenicama, pa posle plaćao ispod žita da mu kopilan ne bude omča oko vrata – mirno će Like.
– A, znate šta, onaj sporazum sa Rusima? Da uzmemo Bosnu i Hercegovinu i peglamo kako nam volja? E, vidite, mi smo im obećali krunu ovom vašem Obrenoviću. Krunu, hej?! – krenu sada plima iz Likea dok je Ristić gledao netremice široko otvorenih usta u rane jutarnje sate kad sav normalan narod ustaje, a oni još nisu ni legli da spavaju.
– Kako mislite? Kakav sporazum? – nakon minijaturne pauze koja se činjaše kao večnost ispali Jovan.
– Znam da ne treba ovo da vam pričam, ali ionako tu ništa ne možete, a sviđate mi se, Ristiću. Sviđate. Žao mi je što takvi ljudi nisu ostali ovamo gdje su se i školovali, nego su pustili srce da ih nosi tamo, nazad, da krvarite i umirete za stvari o kojima ne odlučujete vi. Niko od vas. Vaš šef će da bude kralj, Ristiću, kralj, i to samo jer mi to tako želimo. Rusi su rekli ne dirajte Srbiju, ali uzmite Bosnu i Hercegovinu. Napravimo podjelu među Srbima i održimo balans. Ne trebamo mi vas dole zajedno da ste. Znaju i oni, ako se ujedinite i raširite, da ih više nećete trebati. A ni nas. Trebaju zato oni vas da ginete sa Turcima i Bugarima, da se koljete za svaki pedalj Makedonije na jugu, da krčite put ka moru. Bosna i Hercegovina je naša, a zauzvrat imate krunu. Nama sve do Grčke preko Albanije. Možete da dubite na glavi, tako će da bude. Znaju to Rusi sve, a znaće i Obrenović uskoro. A šta mu osim krune više i treba? Ionako ga svaki srpski seljak psuje i pljuje. Dakle, Rusija će da vam bude vjetar u leđa za nezavisnost i krunu, ali samo dok vam ne padne na pamet da se širite. Uostalom, probajte da dirnete preko Drine, ali onda ćete da snosite posledice. I to opasne za sve Srbe!
Jovan Ristić – nem i bled. Jedan od najpriznatijih Srba u tom trenutku, stajao je nepomično i pokušavao da sažvaće reči ispaljene poput najpreciznijih hitaca iz pištolja jednog švapskog konjušara, maltene janjičara, otetog i prokletog, poslatog da nam petama staje na prste dok visimo sa ivice kao nekad Turci kad su otetu srpsku decu slali da kolju svoje ostarele roditelje i nejač.
– Gospodine Ristiću, stavite ovdje svoj potpis – čuo se glas izvana, kao da je Jovan sedio unutar nekog sanduka, a ne svog tela i slušao i posmatrao šta se dešava izvana.
– Ovdje, doktore – ponovi Like.
Ristićev pogled se gubio na ogromnom renesansnom časovniku, čije klatno u obliku sunca kao da je govorilo: „Ne potpisuj!”, bacajući ga pritom u ambise njegove savjesti, koja ga je grizla uprkos činjenici da zaista nije mogao da uradi ništa drugo osim da šarne penkalom po hartiji od izuzetne važnosti za sve buduće generacije Srba. Osećaj gnušanja koji ga je obuzimao u restoranu ovog finog hotela u Beču naterao mu je pritisak u oči, u kojima se cela dvorana restorana počela stapati u nekakvu mutnu i gorku bečku pihtiju.
– Eto, tako. Hvala! Pozdravite kralja od nas – ironično je dobacio Rajmund Like i sišao niz stepenice hotela gde ga je dr Jovan Ristić video prvi put pre nekoliko meseci.
– Bilo je učinjeno. Niko neće znati za to. Niko, osim budućeg kralja i nekoliko ljudi bliskih doktoru koji će ćutati i čekati na pravi trenutak da ozvaniče ovaj dokument pred narodom koji još neko vreme neće ništa da sazna.
Srbija je na kolenima, uzela je zajam od Germana da bi išla u boj sa Turcima i odrekla se Bosne i Hercegovine. Zauvek. A kockaće se svojim životima i životima ljudi u Makedoniji. Do zadnje kapi krvi.
Kao u nekakvoj kovačnici Novog brda iz davno ispričanih narodnih priča koje su se prenosile sa kolena na koleno, Jovan se našao između nakovnja i čekića. Tajna bečka potpisnica, koja je garantovala Srbiji kraljevinu i mir sve dok se Srbija bude držala podalje od Bosne i Hercegovine, je bila poput čekića koji je razbio sve snove o jedinstvu Srba u jednu državu. Akt koji je upravo potpisan je Srbiji obećao priznatu krunu, ali će istovremeno oduzeti sve što ima ako se bude trudila uzeti bar malo onoga što je Garašanin jednom davno snio. Sloboda je oduzeta, a moć izbora je nestala. Zemlja je gurnuta u nove pregovore s Turcima, koji obećavahu Makedoniju u zamenu za pomoć u gušenju Grčke. Grčka je obećavala mir ako joj Srbija pomogne u proterivanju Turaka. Jovan nije imao previše izbora, a Srbija? Previše pitanja, premalo odgovora za jedan dan.
[1] Gospodine Ristić! Gospodine Ristić!
[2] Weiße Rose, kako je originalno glasilo ime hotela na nemačkom, je hotel koji postoji i danas u ulici Taborštrase u Beču, ali imena promenjenog u hotel Štefani (Stefanie).
[3] Da, molim? Kako, za ime boga, mogu da Vam pomognem u ove kasne sate?
[4] Molim da pođete sa mnom! Gospodin Like (zamućeno „ue” iz njemačkog jezika se najčešće transkribuje kao „i”) je naredio vaše prisustvo u lobiju.
[5] Rajmund Like (Raimund Lücke) je bio desna ruka Franca Jozefa Prvog kada su u pitanju balkanske teme, a zbog svog porijekla i dokazane lojalnosti po okončanju svojih visokih studija. Naravno, reč je o fiktivnom liku.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.