Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Петар Лејић
Бечка пихтија
Ослушкујући мир бечких улица у касне сате топле јунске ноћи, Јован се спремао на починак, дубоко уздишући због игре коју је био присиљен да игра иако је шпил карата већ раније био подељен, чак и пре него је он сео за сто. Па, ипак, и у откривеним картама се може макар мање изгубити ако сарађујете са правим играчима за столом, а то је баш оно што је и мучило високог представника Ристића. Није знао ко су играчи на које сме да се ослони. Кнез је остао далеко иза, у Београду, а праву подршку није имао будући да су информације до њега долазиле са великим закашњењем. Да ли да испроба стару тактику седења на две столице истовремено или да се заиста одлучи за план скован још и пре његовог поласка за престоницу Аустроугарске царевине? Питања су надирала као ношена подивљалим планинским потоцима, какве је воз који је довезао српску делегацију поносно газио као да не постоји. Међутим, далеко доле испод лучно грађеног моста од изнимно великих камених блокова вода је ударала о стене и млела све што би успут покупила. Једнако тако је и надирућа бујица питања и дилема у Јовановој глави претила да сломи његов дух изнутра и натера га да устане и изађе на малени балкон који је омогућавао какав-такав доток ваздуха његовим, сад већ од нервозе знојним, табанима.
– Herr Ристић! Herr Ристић![1] – иако не прегласно, грлати рецепционер је распршио мрачни облак мисли који се навлачио на Јованову главу док је, лупајући на врата, подврискивао његово презиме.
Јован се, иако није више био у двадесетима, на брзину огрнуо и клизнуо по савршено угланцаном поду собе хотела Бела ружа[2] у другом бечком округу.
– Ja, bitte? Wie, um Gottes willen, könnte ich Ihnen zu dieser späten Stunde helfen?[3] – брецнуо се Јован на рецепционера, који је, онако руменог лица, стајао тик уз врата, те само што није уклизао у собу при Јовановом отварању врата.
– Kommen Sie bitte mit! Herr Lücke hat Ihre Anwesenheit in der Lobby angeordnet![4] – промрмља и стаде као укопан чекајући Јована да пође за њим као штене.
– Мајку ли вам стару, ваљда могу да се одморим као човек?! – промрмљао је Јован себи у бркове, које је достојанствено носио.
Берлински конгрес би требало да почне за неколико дана и време је цурило, чини се, све брже и брже како се Јованов пут за Берлин приближавао, а он још увек, ни након четири дана приче и преговора тајно вођених у новоизграђеној већници престонице Аустроугарске, није имао ништа опипљиво за подршку на конгресу.
Док се ужурбано облачио у прње које је недавно скинуо након целог дана ходања по Бечу, а тек пред топлу купку након које је планирао миран сан, Јован је мислима лутао по Београду, вапећи тихо у себи за благословом пред сусрет са оним што је он узимао за изнимно строгог човека, али прилично лоших манира, због којих није могао да буде опуштен у присуству истог.
Прилазећи двојцу који га је чекао у сали хотела, Јован је покушао да изгледа учтиво и без и најмањег знака нервозе будући да су послали по њега у десет часова навече, али је био сигуран да је посматрач доброг ока могао да примети лагану дрхтавицу која му је прелазила преко усана пре него што је поздравио домаћине на пристојном немачком језику.
– Добро вече, докторе Ристић! Надам се да вам не ометамо планове у ове касне сате? – изустио је господин Лике, с којим је претходно у већници разговарао само на немачком језику.
Господин Лике, како га је рецепционер ословио, је био нико други до Рајко Лукић, човек од поверења за сва балканска питања аустроугарских власти. Наравно, Јован то није знао и отуд и блага пренераженост на његовом лицу кад је зачуо господина Ликеа како течно говори српски језик. Рајко је само једно од многобројне талентоване деце коју је Беч извукао из каљавих опанака северне Босне захваљујући његовом оцу, који је успео да пребаци четрнаестогодишњег Рајка преко Саве уз свесрдну помоћ Католичке цркве. Како? Детаље није знао нико јер није постојао писани доказ осим крштенице, која је Рајку помогла да као тридесетогодишњи Рајмунд Лике[5] постане неко ко познаје менталитет народа заглављеног у вековима турског јарма.
Међутим, није Лике чекао на Ристића да му одговори, већ је наставио свој малени уводни монолог.
– Знам, изненађени сте што срећете свог скоро па сународника – насмешио се Лике благо, па наставио. – Ја сам ту да вам олакшам сва изненађења на која ћете наићи у Бечу, али најприје желим да пођете са мном на једно мјесто, а сутра ћемо подробније да говоримо о свему.
– Да пођемо сада? Али, знате ли ви колико је сати? – брецнуо се Јован, премда је било уочљиво да господин Лике тачно зна шта ради и због чега.
У брзом питању Ристића назирао се помало и страх од непознатог јер, побогу, који државни представник би долазио у посету другом истакнутом службенику у та доба?
– Не плашите се, господине Ристићу! Ви, као страни дипломата и врсни академик, сте овдје уважени гост и, док је тако, имате моје гаранције да вам се ништа лоше неће десити. Да ли вам је то довољно? – звучао је Лике искрено, али и помало двосмислено и провокативно. Јован Ристић није волео слаткоречиве људе.
– Немам ја чега да се плашим код таквог господина, но бих радије да смо причали ујутру, за доручком у овом фином месту – одврати хладнокрвно Ристић.
– Разумем ја вас, докторе, али ја желим да вам приуштим оно чега код вас, у Београду, нема.
– Ето, да ли је вриједило, докторе? – упита Лике.
– Знате како… Сваки секунд! А реците ми, она риђокоса… Оно се не учи у школи, зар не? – одговори Јован и поче да се тихо кикоће као какво дете.
– Школа, школа, мој Ристићу, и то најбоља. А диплома јој у гаћама! Надам се да сте пазили и да нам нисте оставили још неког балканског копилана овдје. Мислим, ја сам… – настави Лике, али му Ристић ускочи.
Јован није ни чекао да Лике заврши своје доскочице, па му одговори претећим тоном:
– Наставите тако и имаћете сопствену диплому омотану око врата, ако ме разумете, па таман колико сутра висио на тргу велелепног курвањског Беча!
– О-хо-хо, докторе, видим да су вам провјере туђих диплома повратиле изгубљену мушкост! Него, дајте се ви одморите, ја нисам мислио ништа лоше већ само пазим на вашу репутацију. Не бисте били ни први, а ни последњи који је своје капљице несебично дијелио онаквим ученицама, па после плаћао испод жита да му копилан не буде омча око врата – мирно ће Лике.
– А, знате шта, онај споразум са Русима? Да узмемо Босну и Херцеговину и пегламо како нам воља? Е, видите, ми смо им обећали круну овом вашем Обреновићу. Круну, хеј?! – крену сада плима из Ликеа док је Ристић гледао нетремице широко отворених уста у ране јутарње сате кад сав нормалан народ устаје, а они још нису ни легли да спавају.
– Како мислите? Какав споразум? – након минијатурне паузе која се чињаше као вечност испали Јован.
– Знам да не треба ово да вам причам, али ионако ту ништа не можете, а свиђате ми се, Ристићу. Свиђате. Жао ми је што такви људи нису остали овамо гдје су се и школовали, него су пустили срце да их носи тамо, назад, да крварите и умирете за ствари о којима не одлучујете ви. Нико од вас. Ваш шеф ће да буде краљ, Ристићу, краљ, и то само јер ми то тако желимо. Руси су рекли не дирајте Србију, али узмите Босну и Херцеговину. Направимо подјелу међу Србима и одржимо баланс. Не требамо ми вас доле заједно да сте. Знају и они, ако се уједините и раширите, да их више нећете требати. А ни нас. Требају зато они вас да гинете са Турцима и Бугарима, да се кољете за сваки педаљ Македоније на југу, да крчите пут ка мору. Босна и Херцеговина је наша, а заузврат имате круну. Нама све до Грчке преко Албаније. Можете да дубите на глави, тако ће да буде. Знају то Руси све, а знаће и Обреновић ускоро. А шта му осим круне више и треба? Ионако га сваки српски сељак псује и пљује. Дакле, Русија ће да вам буде вјетар у леђа за независност и круну, али само док вам не падне на памет да се ширите. Уосталом, пробајте да дирнете преко Дрине, али онда ћете да сносите последице. И то опасне за све Србе!
Јован Ристић – нем и блед. Један од најпризнатијих Срба у том тренутку, стајао је непомично и покушавао да сажваће речи испаљене попут најпрецизнијих хитаца из пиштоља једног швапског коњушара, малтене јањичара, отетог и проклетог, послатог да нам петама стаје на прсте док висимо са ивице као некад Турци кад су отету српску децу слали да кољу своје остареле родитеље и нејач.
– Господине Ристићу, ставите овдје свој потпис – чуо се глас извана, као да је Јован седио унутар неког сандука, а не свог тела и слушао и посматрао шта се дешава извана.
– Овдје, докторе – понови Лике.
Ристићев поглед се губио на огромном ренесансном часовнику, чије клатно у облику сунца као да је говорило: „Не потписуј!”, бацајући га притом у амбисе његове савјести, која га је гризла упркос чињеници да заиста није могао да уради ништа друго осим да шарне пенкалом по хартији од изузетне важности за све будуће генерације Срба. Осећај гнушања који га је обузимао у ресторану овог финог хотела у Бечу натерао му је притисак у очи, у којима се цела дворана ресторана почела стапати у некакву мутну и горку бечку пихтију.
– Ето, тако. Хвала! Поздравите краља од нас – иронично је добацио Рајмунд Лике и сишао низ степенице хотела где га је др Јован Ристић видео први пут пре неколико месеци.
– Било је учињено. Нико неће знати за то. Нико, осим будућег краља и неколико људи блиских доктору који ће ћутати и чекати на прави тренутак да озваниче овај документ пред народом који још неко време неће ништа да сазна.
Србија је на коленима, узела је зајам од Германа да би ишла у бој са Турцима и одрекла се Босне и Херцеговине. Заувек. А коцкаће се својим животима и животима људи у Македонији. До задње капи крви.
Као у некаквој ковачници Новог брда из давно испричаних народних прича које су се преносиле са колена на колено, Јован се нашао између наковња и чекића. Тајна бечка потписница, која је гарантовала Србији краљевину и мир све док се Србија буде држала подаље од Босне и Херцеговине, је била попут чекића који је разбио све снове о јединству Срба у једну државу. Акт који је управо потписан је Србији обећао признату круну, али ће истовремено одузети све што има ако се буде трудила узети бар мало онога што је Гарашанин једном давно снио. Слобода је одузета, а моћ избора је нестала. Земља је гурнута у нове преговоре с Турцима, који обећаваху Македонију у замену за помоћ у гушењу Грчке. Грчка је обећавала мир ако јој Србија помогне у протеривању Турака. Јован није имао превише избора, а Србија? Превише питања, премало одговора за један дан.
[1] Господине Ристић! Господине Ристић!
[2] Weiße Rose, како је оригинално гласило име хотела на немачком, је хотел који постоји и данас у улици Таборштрасе у Бечу, али имена промењеног у хотел Штефани (Stefanie).
[3] Да, молим? Како, за име бога, могу да Вам помогнем у ове касне сате?
[4] Молим да пођете са мном! Господин Лике (замућено „ue” из њемачког језика се најчешће транскрибује као „и”) је наредио ваше присуство у лобију.
[5] Рајмунд Лике (Raimund Lücke) је био десна рука Франца Јозефа Првог када су у питању балканске теме, а због свог поријекла и доказане лојалности по окончању својих високих студија. Наравно, реч је о фиктивном лику.
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.