Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Amreli iz Vasine ulice

Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine

Marija Aleksić

Amreli iz Vasine ulice

 

Parče neba nad Beogradom te 1903. bilo je posebno modro iznad ugla Zmaj Jovine i Vasine ulice na Dorćolu. Imao je taj kraj neki poseban duh stare beogradske kaldrme. Sve stare arhitektonske lepotice ležahu baš tu. Modrilo neba nad Dorćolom odisalo je posebnom svežinom svake zasađene lipe ispred starih radionica. Svi koji su poslom dolazili u taj kraj žurno su pretrčavali ulicu, još ako bi ih uhvatio pljusak, ne bi im bilo spasa.

Umela je kiša u maju tako da potopi dorćolsku kaldrmu. Počela bi negde oko ručka da rominja, samo da zavara stare alase, onda bi stala, pa bi opet tamo negde oko pet krenula da udara i bije. Ko se našao na ulici, teško njemu. Sramota je bilo biti mokar do gole kože. Niko nije smeo sebi to da dozvoli.

Posebno je bila zanimljiva subota, kada se svaki pošteni Beograđanin sjatio na pijacu i kad bi ga zadesila kakva kišurina. Dečačići od petnaest i nešto godina bi svojim nožurdama pretrčavali ulicu i sklanjali se kud koji, ali ugledni gospodin, ako ga dočeka kiša sa beogradskog neba, ako nije imao ispod čega da skloni svoju gospodsku glavu, taj bi bio izložen sramu.

Stara gospoda je znala za jadac, eh, pa nije moglo baš tako to da prođe. Znali su da, ako ih zadesi kakva nemirna nepogoda, mogu se skloniti u radionicu na uglu Zmaj Jovine i Vasine kod starog Avrama Mace. Imao je taj na stotine jednobojnih gospodskih amrela koje bi lično pravio noćima. Moša Avram Maca je bio jevrejskog porekla, ali nikad to nije isticao. Vodio se time da ako dobro radi svoj posao, šta je koga bilo briga ko mu je deda, a ko pradeda. Svima je pomagao i za svakoga je imao toplu reč. Trebalo je znati samo jedno, ako hoćeš da vodiš abrove o politici kod Moše Avrama, nemoj ni dolaziti. Njegova čuvena rečenica „Nećemo o politici” se prepričavala i raznosila ulicama kao kakav jesenji list otpao sa drveta. Politička situacija, što bi rekô naš narod, beše tesna. Narod je mrmorio u sebi protiv Aleksandra, psovao naglas kraljicu, a Moša Avram je popravljao i pravio amrele.

„Prodajem amreli”, znao je da iz sveg glasa viče dok stoji na vratima stare radionice.

„Gazda Mošo, kako ide?”, upitao bi ga neki srednjoškolac, žureći da ne zakasni na čas.

„Boga ti tvoga, gledaj ti svoja posla, trči i uči račun i zemljopis, ti znaš za posao”, našalio bi se gazda Avram, smešeći se sebi u brk. Mošini su stigli iz Niša, ali nije on to voleo da ističe. On je bio Mojsijeve vere, ali ni to nije bilo toliko važno za opravku jednog kišobrana. Bar je tako mislio Avram. Strahovao je od kuloarskih priča, izbegavao i da stoji na ulici kad bi se povela kakva saga o trenutnoj vlasti. Sve bi Moša mislio nešto da to nisu žandarmi što ’apse – povedu priču, ti se upustiš i oni te u’apse. Kad bi počeo neko da trtlja o jalovoj kraljici, Moša bi uzdahnuo i izgovorio: „Ja pravim amrele, mene politika ne interesuje.” Svaka priča bi se tu za njega završavala .

„Samo da ti kažem, postalo je sve nevidljivo”, aminovao je prodavac kišobrana svakom ko bi hteo da izvuče koju reč od njega.

Noću kad bi legao, smišljao bi nove stvari, kako da prodaja bude bolja. Ni sam ne zna kako se setio čuvene rečenice koju je postavio u izlogu svoje radnje: „Amrel štiti od vlage i nazeba. Oni štite odelo i sam ugled čoveka jer niko ne izgleda dobro kad pokisne. Svaki Srbin i domaćin treba da nosi amrel da ne bi izgledao kao adrapovac.” Sam se sebi divio za ovu rečenicu. Svaki ugledni gospodin kome je iole stalo do respekta u društvu morao je imati amrel, da ne bi izgledao adrapovski, i prodaja amrela je toliko porasla da je Avram Moša morao da smisli još nešto koliku obavezu je osećao sada.

„Poslaću berberima natpise sa slatkišima i nacrtanim macama, da im stoji u izlogu radnji”, razmišljao je.

Kad su se venčali kralj Aleksandar i Draga, komšija Đoka je prišao Avramu da saopšti vest. Avram je samo odmahnuo glavom, nije on imao ništa s tim. Naopaka situacija terala je narod da se, gde god sedne, žali na situaciju. A najlakše je sesti kod prodavca amrela i kukati mu. Avram to nije dozvoljavao.

Načuo je on da se nešto kuva tog maja 1903. Stalno je gledao u ono parče neba iznad radnje na uglu Vasine i Zmaj Jovine ulice.

„More, mnogo je ovo modro”, mislio je. „Tako bilo i kad ubiše knjaza Mijajla.”

Bolje mu je da ćuti i da ne misli. Šta ima on da misli o politici? Nije on sad neki tako predsednik vlade, pa da mrsi politiku po čaršiji. Strah ga je gušio. Dolazilo mu je da i on pusti glas, da kaže ko su oni, al’ ga stra’. On je mojsijevac, ako mu oduzmu fabriku amrela, šta će onda? Govorio je sebi: „Ćuti, Avrame, bolje ti je.”

Posebno je voleo da pravi damske amrele u bojama i one bele sa čipkom. Kad bi došla pokoja beogradska dama da mu zatraži, bio bi osobito ponosan na svoje bele čipkane amrele za po suncu. Bili su malo skuplji, al’ šta je on tu mogao? Otiđi u Budim, pa kupi finu čipku, potroši za svilu, pa mnogo je to. Morao je da naplaćuje skuplje. A žao mu kad pruži tim finim belim ručicama upakovan amrel, a one vade novčiće iz svojih torbica fino šivenih samo za njih. Ali oni plavi jaki amreli koje je pravio, pa ti su mogli poslužiti i kao batina za one nevaljale. A što je voleo one bele koji su takvi dok se ne pokvase, pa kad se potope vodom, postaju crni. Ponosan je bio i na suncokišobrane koji su služili za šetnju po Kalemegdanu. Svakom bi govorio: „Bolje ići bez donjeg veša, neg’ bez amrela.” Avram beše mudar i svako je voleo da čuje njegovu mudrost. Posebno je ljude interesovalo mišljenje o braku između kralja i kraljice.

A šta ti misliš, a zašto misliš, a što to tako… – na sva ova pitanja Avram bi imao jednostavan odgovor: „Aman, ljudi, ne znam ja ništa, ja samo pravim amrele.”

Tog 30. maja Moša Avram Maca je stajao na vratima svoje radnje. Pozdravljao bi svakog ko bi prošao i javio se. Samo su se čuli koraci i otpozdravi „dobar dan, dobar dan”. Video je on neku uskomešanost među ljudima, ali njegove godine i mudrost ga je naučila da ne pita ništa. Svi su se nešto domunđavali, nije ni on znao šta. Komšija Đoka, njegov vesnik, naletao je hitro, kao da ga neko juri.

„Avrame, jesi l’ čuo?”, upitao ga je.

„Šta jesam čuo, da je žipon iz Budima poskupeo”, Avram je hteo da bude duhovit.

„Aman, uozbilji se, čoveče, ubili su kralja i kraljicu noćas”, izbuljio je svoje već ogromne oči Đoka.

„Nemoj o tome, reko’ ti ja onomad”, odgovori Avram.

„Ubiše kralja i kraljicu, istina je”, ubeđivao ga je Đoka.

Avram je ostao pribran.

„Ne znam ja o politici, moj Đoko, ja ti znam samo praviti amrele”, ostao je dosledan.

„Ja ti reko’, ti kako ’oćeš”, odleteo je Đoka na drugu stranu.

Avram se plašio da progovori koju reč sam sa sobom. I zidovi imaju uši. Može neko čuti šta sebi zbori. Bolje da ćuti. Ne zna on ništa, samo da pravi lepe i ljupke amrele.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.

Ostavite vaš komentar

Kupon ne važi za knjige koje su već na specijalnim akcijama
Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu