Skip to content Skip to sidebar Skip to footer
Ćir | Lat

Deda Jovin Đurđevdan

Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine

Prva nagrada

Damir Prašnikar

Deda Jovin Đurđevdan

Kada sam nasledio kuću svog deda-strica, Jove Uljareva trgovca, na tavan sam samo bacio pogled i video nepregledni niz prašnjavih kutija sa dokumentima, računima, starim sveskama… Kasnije, rekoh sebi, popeću se i osloboditi tavan za adaptaciju. Biće to lepa soba u potkrovlju.

Par meseci kasnije, bacajući raskvašene kutije kroz tavanska vratanca (podsetnik: popraviti crepove), pred noge mi ispade fascikla; nekada je verovatno bila plava, ali su je decenije obezbojile i požutele. Zamahnuh da je bacim na gomilu ispod merdevina, ali mi ruka zastade kad ugledah kratak natpis nalivperom: 6. maj 1949.

Šesti maj; Đurđevdan? Kroz glavu mi proleteše razne priče koje su se ispredale o deda Jovinom Đurđevdanu. Bila je to mala porodična misterija koja je zabavljala generacije mojih srodnika. Naime, svake godine, celog svog života, reklo bi se, deda Jova je na Đurđevdan ustajao rano i nekuda nestajao; celog dana ga ne bi bilo, a uveče bi se vratio, umoran i prašnjav, sa mrljama znoja ispod pazuha košulje.

Rodbina ga je začikivala da je on vernik i da odlazi nekuda da proslavlja sveca, na šta bi se deda Jova ljutio crvenog lica: „Vi dobro znate da sam ja u duši levičar, komunista. I uvek ću biti. Ćutite, balavci!”

Jedan komšija je tvrdio da ga je video na Adi Ciganliji, ali taj komšija je mislio i da je sin kralja Aleksandra po imenu Nikifor. Moje mlađahne rođake su smatrale da deda Jova ima ljubavnicu kod koje odlazi samo jednom godišnje, i koja se zove Đurđa, što je za mene, naravno, bila preispoljna glupost.

A sada sam u ruci držao fasciklu na kojoj je bio ispisan tajanstveni datum. Instinktivno sam osetio da ću saznati tajnu deda Jovinog Đurđevdana.

U omotnici je bilo nekoliko požutelih dokumenata, formulara iskucanih na mrljavoj pisaćoj mašini, ali i istrgnuti delovi svezaka na linije sa dnevničkim zapisima. Jedan dnevnik je bio vođen kratkim, odsečnim rečenicama i četvrtastim štampanim slovima. Drugi – ispisanim uvojcima ženskog rukopisa.

Evo tih dokumenata, po redosledu nastanka.

 

Narodna republika Srbija

Šefu sektora, Uprava državne bezbednosti

Broj: 02/P – 122/48

Beograd, 12. 11. 1948.

Poverljivo

 

Predmet: Izveštaj o izvršenoj bezbednosnoj proveri Dragice Čiklovan

 

Čiklovan (Milenko) Dragica, sa nadimcima Daša i Beba, rođena 1926. u Sakulama, nakon rata prebivalište u Pančevu i Beogradu. Neudata, Srpkinja, obrazovanje Niža gimnazija u Pančevu. Poznaje nemački i mađarski jezik. Članica KP od septembra 1946. Neudata, bez dece. Živi u Beogradu, u zajedničkom domaćinstvu sa tetkom sa očeve strane, Milicom Čiklovan. Od najbližih srodnika: otac Milenko, mati Marija (pok., rođena Geza), braća Stevan i Milan, sestra Nada.

Nije kažnjavana. Tokom NOR držala se pasivno, ali su braća nakon oktobra 1944. pristupila KP i NOVJ. Iako je mati mađarskog porekla (Debeljača), sa rođacima s materine strane ne održava kontakte. Niko u porodici nije iskazivao simpatije za strane fašističke i domaće izdajničke grupacije, niti za IB.

Sklona lokalizmu, u smislu namernog korišćenja lokalnih banatskih izraza, spram službenog srpskohrvatskog jezika.

Predsednik kućnog saveta (op. veza „Veljko”) tvrdi da nema kontakata sa antinarodnim elementima. Prilikom pretresa stambenih prostorija nije pronađen sumnjivi materijal, osim knjige nar. nepr. Nikolaja Velimirovića Rat i Biblija, koja služi umesto noge od ormara.

Smatram da je Dragica Čiklovan podobna za poslove daktilografske službenice.

SF-SN!

Op. radnik: V… B…

 

 

Dnevnik Jovana Uljareva

 

  1. XII 1948.

Nova devojka zaposlena kao daktilograf kod druga Stojana. Svi smo počeli da pričamo o njoj, lepa, crvenokosa, ima 22 godine, a još neudata! Ženskinje su, naravno, ljubomorne, misle da je bila svima na izvol’te, pa je više niko neće. Zastarelo shvatanje!

Danas sam kupio novi radio-aparat, Kosmaj 48. Kabl ne valja.

 

  1. XII 1948.

Kad sam napuštao kancelariju oko 14 časova, došlo je do kraće uzbune i liftovi su bili zaglavljeni na pola sata. U liftu sam bio sa drugom Borojevićem i sa novom daktilografkinjom, drugaricom Dragicom. Drug Borojević je hteo da puši u liftu, ali smo ga drugarica D. i ja sprečili, kako se ne bismo pogušili.

Ona je iz Sakula, kao i moj deda Nikola, izgleda da su bili komšije.

Kod kuće nije bilo elektriciteta, pa nisam slušao radio.

 

  1. XII 1948.

Spremamo se za proslavu Dana armije. Iz KOS nam prebacili svoje predmete od marta, kažu da nisu za njih; drug Marko kaže da moramo da ih odradimo do petka, inače će leteti glave.

Da bismo brže završili, dodelili su nam daktilografkinje sa drugih odeljenja; meni je zapala drugarica D. Radi brzo i efikasno, ne pravi greške.

Radio ne radi, ili ja ne umem da ga naštelujem.

 

  1. XII 1948.

Sve smo odradili, drug Marko nas je pohvalio! Nakon posla ponudio sam drugarici D. da odemo do kafane. Nakon dva pića ona se opustila i dugo smo pričali. Kada smo izašli iz kafane, već je uveliko bila noć i sneg je zavejao sve do kolena. Otpratio sam je kući na Dorćol; milicajac nas je usput zaustavio, ali je samo salutirao kada smo mu pokazali legitimacije. Poljubili smo se dvaput (D. i ja, ne milicajac). Dopada mi se mali mladež pored njenih usana, i kako joj miriše kosa.

 

  1. XII 1948.

Proslava se završila. Drug Borojević je dobio orden, a i zaslužio ga je. Iako za hapšenje A. H. i Crnog nije bio direktno zaslužan, prepoznat je njegov napor i ispravno usmerenje.

Pošto smo imali radne zadatke do kasne večeri, drugarica D. i ja se posle nismo družili. Od naredne nedelje ona se vraća u kancelariju druga Stojana.

Skroz sam zaboravio na radio-aparat!

 

Dnevnik Dragice Čiklovan

 

  1. decembar 1948.

Sutra je doček! Znam da ćemo u Upravi imati prozaičnu proslavu, sa mnogo pevanja, lošeg pića, hladnog pečenja i tužnih papirnih ukrasa. Iz AFŽ su nam još letos javili da se ne pominje nikakav Deda Mraz (još jedno odvajanje od Sovjeta), već da jedni drugima čestitamo u duhu izgradnje socijalizma, sa sumiranjem rada u prethodnoj godini.

Ali ja se radujem jednoj drugoj proslavi: kada se u Firmi sve završi, kod mene će doći Jova, da u ponoć jedno drugome čestitamo nasamo. Ako ne računam tetka Micu, za koju se nadam da će zadremati…

 

  1. januar 1949.

O, divne li Nove godine! Pišem ovo uveče, jer sam celi dan provela sa Jovom. Nije prespavao kod mene iako sam ga pozvala, želeo je da očuva moj ugled kod tetke; koliko je u kancelariji služben i strog, čeličnog pogleda, toliko je u privatnim prilikama… stidljivi dečarac, ne znam kako drugačije reći.

Današnji dan nam je bio oboma slobodan, pa smo šetali po zavejanom gradu. Mislim da smo prošli kilometre i kilometre, nismo želeli da se ovaj dan završi. Kamo sreće da se i ubuduće ponovi!

 

  1. januar 1949.

Drugarica Anđa se teško razbolela, ili tako kažu. U tren oka njen radni stočić je ostao prazan. Dok sam se osvestila šta se događa, već sam bila u kancelariji druga Branka i on mi je diktirao depeše.

Najviše strahujem kada mi diktira kratke naloge za „Krojača”. „Krojač“ je, kako mi Jova tiho kaže, zloglasni i tajanstveni lik u Upravi. Kada mu drug Branko (ili drug Marko) pošalje nalog, to znači da će neko nestati sa lica zemlje, narodni neprijatelj, ibeovac, krtica u Upravi… Bez tragova, bez objašnjenja.

 

  1. mart 1949.

Dobili smo odobrenje! Jova i ja ćemo se venčati! Čestitke na sve strane, tapšanje po ramenu, rakija i meze.

Poklonio mi je privezak za lanče sa likom nasmešenog meseca. Kakav detinjast i jeftin poklon, ali mi je draži od zlatnog prstena, pošto dolazi od mog Jove!

 

  1. maj 1949.

Uradila sam strašnu stvar! Kada je drug Branko otišao na službeni put, na stolu mu je ostao dokument od nekoliko stranica. Bio je šifrovan, i u trenucima dokolice sam pomislila da bi bio pravi izazov raščivijati ga.

Šifra je bila jednostavna, supstituciona, bilo je suviše lako. Ali zabava razotkrivanja je ustupila mesto užasu: ovo je bila lista za hapšenja i tajna streljanja! Imena i prezimena, sa njihovim krivicama. Preletela sam pogledom po spisku za hapšenje: drugarice Anđa, Stojanka… Drugovi Šambek, Borojević, Kekić… A onda ljudi van Uprave – članovi KP i razni drugi.

A ledena ruka straha mi obuhvati utrobu kada sam pročitala ime svog brata: Stevan Čiklovan, Sakule, opasan sovjetski simpatizer; hapšenje, strogi zatvor.

Jovu ću videti tek prekosutra, moram mu ovo ispričati, mora mi pomoći da nekako ovo ludilo sprečim!

 

Narodna republika Srbija

Šefu UDB

Broj: 16/SP – 49/49

Beograd, 06. 05. 1949.

Strogo poverljivo

 

Predmet: Izveštaj o izvršenoj likvidaciji

 

Nakon kratke i efikasne operativne obrade podataka stiglo se do zaključka da je Dragica (Milenka) Čiklovan izuzetno nepouzdani element u Upravi, te da je njeno dalje prisustvo ne samo izlišno već i izuzetno štetno po Upravu i po socijalistički put naše zemlje. Pošto je prihvatila mamac i bez zazora i griže savesti dešifrovala namerno podmetnuti dokument, dokazala je da je spremna da zarad ličnih obzira i rodbinskih veza izda i službu i zemlju. Štaviše, u najkraćem vremenu mi je prenela celokupan sadržaj dokumenta koji je nosio oznaku „državna tajna”, što predstavlja flagrantno kršenje osnovnih načela naše Službe.

Doneta je odluka o preventivnom delovanju protiv D. Čiklovan i sprečavanju dalje kontrarevolucionarne aktivnosti.

D. Čiklovan sam pod izlikom šetnje po prirodi odveo u pusti deo Ade Ciganlije, gde je usmrćena sa tri hica iz službenog pištolja koji mi je poveren. Njen leš je zakopan na mestu koje je samo meni poznato.

Predlaže se njeno retroaktivno isključenje iz KPJ.

SF-SN!

Op. radnik: J. U. „Krojač”

 

Uz ovaj poslednji dokument bio je zakačen i mali privezak za lanče, sa likom nasmejanog meseca.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu