Narodne šaljive priče i poslovice

Kao sakupljač narodnog blaga Vuk Stefanović Karadžić posebno mesto davao je narodnim pričama, i to posebno onim mudrim koje su dokaz o inteligenciji, snalažljivosti a i duhovitosti našeg čoveka, koje su i deo narodnog mentaliteta.

Zbirka Narodne šaljive priče i poslovice deo je školske lektire. Njihovi junaci većini se čine poznatim, Ero, Kadija, Ćoso… Ali čitanje ovih priča ima poseban značaj u različitim dobima.

Uz ove duhovite ali i poučne priče deca upoznaju našu tradiciji i korene, saznaju kako su živeli njihovi preci, ali otkrivaju i specifičan nacionalni smisao za humor.

Priče koje se bave Erinim dogodovštinama (Ero s onoga svijeta, Ero i kadija, Ero i Turčin) prikazuju lucidnost, sposobnost da da se razotkrije prevara, da se suprotstavi moćniku i to socijalno prihvatljivom duhovitom reakcijom.

Duhovitost našeg naroda svakako je omogućavala i da se boje zapamte mudre poruke iznete u ovim pričama. Malo ko će zaboraviti na problematičnu tvrdoglavost i sujetu opisanoj u priči Moj je prednjak, lažno propovedanje širokogrudosti i skromnosti iz priče Pouka jednog popa… Zato nije neobično što su ove priče deo školskog programa i lektire.

Inače se u zbirci Narodne šaljive priče i poslovice nalazi nekoliko priča o događajima sa popom, ali to ne treba shvatiti kao negativan stav naroda prema religiji, nego kao upečatljiv način da se skrene pažnja na neke loše osobine ili štetna ponašanja koja se pojavljuju čak i kod sveštenih lica.

Grupa priča vezana je i za junaka Nasradina Hodžu. Zanimljive kratke storije prikazuju situacije u kojima ovaj junak uspeva da se snađe i svojom mudrošću zasenjuje ostale aktere. On je istovremeno i prototip možda neobrazovanog, ali izuzetno inteligentnog i duhovitog čoveka. Događaji u kojima se pojavljuje svedočanstvo su i o odnosima sa Turcima u vreme njihove vladavina našim prostorima, što ove priče kao deo narodnog predanja jedine i najautentičnije čuvaju od zaborava.

Vuk Karadžić nije izostavio ni priče u kojima se pojavljuju  Romi. On čuva narodski, danas politički nekorektan naziv, Cigani, odnosno Ciganin ili Cigo koji je upečatljiv lik u pričama. One u kojima je junak Cigo posebno su zanimljive jer se u tim kratkim proznim formama ukršta nisko mišljenje o tom narodu i pokazatelj da oni umeju da budu mudru, snalažljivi, duhoviti. U eri promocije tolerancije i prihvatanja nacionalnih manjina narodne šaljive priče pokazuju da je naš narod oduvek živeo uz Rome svestan njihove duhovitosti snalažljivosti, gajeći zbog svega toga prema njima simpatije.

U mnogim pričama u zbirci Narodne šaljive priče i poslovice junacima preti smrtna opasnost, neki se na volšeban način spašavaju pa u tom smislu podsećaju na superheroje, ali takav vid predstavljanja egzistencijalne borbe prijemčiv je deci koja na taj način lakše razumeju svet, a ovaj manir danas je prisutan u savremenom stvaralaštvu za decu i mlade kroz karakterizaciju likova: superheroja.

U pričama pojavljuje se i Sveti Sava. Iako ih Vuk Karadžić na neki način  izdvaja, ovde među šaljivim pričama one imaju svoje mesto. Čitalac se u njima smeje razotkrivenim lošim osobinama ljudi iz naroda koje Sveti Sava vešto iznosi na videlo. Neki proučavaoci misle da je lik Svetog Save narod povezao za neko ranije pagansko božanstvo ili junaka, ali njegove karakteristike su usklađene sa onim što o stvarnom Svetom Savi znamo: on se bori protiv sujeverja, negativnih osobina, lenjosti, nerada, loših navika u seljana, protiv svega onoga zaostalog, lošeg i opasnog.

Dijalozi u šaljivim narodnim pričama predstavljaju pravo blago. Oni prikazuju običaje pozdravljanja, opraštanja, kodeks koji je uslovljavao način postavljanja pitanja, traženja usluga, udvaranje, pa čak i šalu. Oni su blago koje čuva živ narodni jezik iz prošlosti i predstavljaju izvor i za moderne pisce koji se bave stvaranjem o prošlosti, ali i uzor za one autore koji pokušavaju da stvore ubedljive, stvarne dijaloge koji imaju funkciju ne samo u kvalitetu dela.

Priče čuvaju i uspomenu na način života u prošlosti u seoskim uslovima koji nam je danas uglavnom stran. Kada ih čitaju deca ona saznaju kako su izgledali obični dani njihovih predaka, kakve su poslove, obavljali, u kakvim uslovima živeli. Činjenica je da je taj i takav život na selu kod nas slično izgledao i funkcionisao sve do pedesetih godina prošlog veka. Nove generacije, uključujući i popularno nazvane milenijalce, zahvaljujući šaljivim narodnim pričama mogu zaključiti koliki se tehnološki razvoj, skok standarda i uopšte promena stila života desila na našim prostorima tokom nekoliko vekova.

Narodne poslovice su blago o kojima je izlišno posebno govoriti. One su esencija mudrosti, saznanja i životnih pouka do kojih je narod tokom vremena došao. Sačuvane su zahvaljujući Vuku Karadžiću za naredna pokoljenja. Iako su neke od njih danas pomalo zastarele ili ne važe sasvim, ipak predstavljaju prikaz razmišljanja našeg čoveka u prošlosti. Dragocen su izvor za psihologe, antropologe, filozofe, sve one koji se bave razvojem ljudskog duha.

U okviru edicije Otrgnuto od zaborava Portalibris je reizdao i Narodne novele, Narodne bajke, Srpske narodne pripovijetke, kao i Vukove zapise: Život i običaji naroda srpskoga i Srbija po Vuku.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *