Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Slavko Mali
Zmajev sin
Prohladno veče, duboko podno dva planinska vrha na severu Crne Gore preseče oštar miris duvana. Starina Obren, sedeći na niskoj drvenoj tronošci, otpi gutljaj rakije iz rebraste čašice i pokaza rukom prema planinskim vrhovima, između kojih se i u ovo avgustovsko doba nazirala santa leda.
– Gore ti je, sokole, pećina. Do nje se teško dolazi, to mogu samo čobani koji na njoj prohodaju i zmaj koji do nje leti i u njoj spava.
Tako je jedna naša čobanica, koja je vazda, od makanje, ’odila gore za ovcama kâ đevojka, slučajno na ovu pećinu nabasala, tražeći izgubljenu ovcu.
Ovcu je zatekla živu i zdravu đe leži u ’ladovini pećine, no se š njome, sa onom đevojkom nešto čudno dogodi.
Postade nešto mnogo umišljena i često je, mnogo češće nego doslen, išla gore.
To mnogijema ne bi sumnjivo, dokle ne primjetiše da poče da zanosi glavom dok ide uzbrdo i stomak joj kâ malo nateče, te se prepa’nuše da nije navukla gliste.
Ona samo ćutaše i, oblačeći šire tranje na sebe, bijaše i dalje, no samo s većom mukom, ’odila naviše put pećine, đe je ostajala po vas dan, do uveče. Uveče je dodila što tiše do stana, te lijegala da konači.
Sve vrijeme ju niko ne pita za oni stomak, kâ da ju neka veća sila od čo’eka čuva. Jedno jutro ona osvanu, u snu se premetnuvši, no bez onoga stomaka.
Poslijen pričahu tudije da ju je neki đavo zaposeo, te je neđe iž nje produžio dalje, kad joj je drob izio. Njojzi se grob ne znavaše. Prođe dvades’ godina otada, kad Turci nadriješe u ove krajeve.
Trsili su pravoslavne i palili đe goj su srpsko uvo zatekli.
Jednu noć narod ne zanoći, no iz straha sa ono malo oružja te su imali seđaše kraj vatre da sačeka Alahove ratnike.
Tad iz one pećine proleće nešto veliko, te se spušti iznad sela i raširivši ogromna krila, prekri stanove i narod, kâ da ih grli.
U zoru Turci kidisaše naviše ka selu halačući i mašući sabljama, obadajući konje. Žene sa đecom u naručju kleknuše dolje i počeše od stra’ da se krste.
Odjednom s druge strane začuše nešto kâ kurjaka, no mnogo strašnije, rzanje, topot konja i zveket oružja. Kad se okrenuše, a ono na konju momak duge kose, brade crne kâ ugarak, očima plavijem sijeva, u ruku mu mač, velik, kovani, na suncu sija, a na grudi zmaj crveni naslikan sa krstom u leđa, repom svojijem oko guše ovijen, kâ da sam sebe od žestine davi.
Od njega se vojska ne vidi kolika je, nevelika no odabrani, a svi sa onijem znakom od zmaja. A pred njima psi crni, velikijeh glava i kusoga repa, zube iskesili, pena im na usta izbila, da te stra’ od nji’ otruje!
Ovo su ti demoni u službi Boga, te konje jašu, najsuroviji odredi za odbranu hrišćana, bivši anđeli, jedini sposobni za borbu sa Sotonom, jer ga najbolje poznaju. Zovu ih Red zmaja, a ovi crni psi te pred njima stra’ u kosti neprijatelju ćeraju su „Silvani”, srpski šumski psi, kojima su „zmajari” sekli repove da se ne bi kâ zmaj sa simbola reda omotali oko guše i udavili. – Zato oni nemaju straha ni od čega, čo’eka, životinje, pa ni od Boga i sotone – prozbori slepi starac koji seđaše na jednome kršu, no ga od onolike buke niko i ne ču. Ali i pored tolike vojske i pasa koji pored njega protutnjaše, on ostade nepomeren, kao neki kip, i ni dlaka mu s glave ne zafali.
Šta je poslijen bilo, ja ti ne znam rej, no vele da narod preteče, a da oni momak na pitanje čegović je, reče da je sin zmaja iz one pećine.
Sjutra nađoše krst drveni zaboden u jedan busen u šumi kud ona voska zmajeva odjaha, te jedna baba i sama pred prestavljanje otkri tajnu da je tu pokojna Mirosava sahranjena, te je sa zmajem ’odila i š njime sina načinjela i rodila.
To ti je ta priča, sokole, i ja sam je od drugijeh čuo, a ti, ako ’oćeš, vjeruj, a ako nećeš, nemo’, no ja mnim da ’oćeš ako si pravoslavni.
Još da ti rečem i ovo, da se zmaj više nije pojavljivao, bez, kako neki vele kad je Pavle za vrijeme Drugog svjetskog rata ovudije „Turke” gonio, sa svojijema.
Vele da je i iznad njega kâ neka senka s krilima lebdjela, te je i on vazda okretan kâ da je letio, svuđe stigâ i utekâ, te mu „crveni đavoli” ne mogaše doakat…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.