Награђени есеј на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
Тек нека нијанса бледила разликовала је три века стари камен и изборану кожу хладне шаке из које су годинама протицале емоције у обличју тинте. Алекса Шантић и Стари мост, заједно су их шибале бурне деценије; већ трећа новог века газила је своје дане, сада у нијансама пролећа. То буђење природе песник препушта онима које оно још може уздићи, а он ће му бити захвалан ако се која нит заплете у перо и хартију, пре него снага отекне попут пешчаног сата. Под њим, на врху симбола једног града, оног који је многе дочекао и испратио, простирао се Мостар, најлепши бисер шкољке Херцеговине. Мост је вечност, људи пролазност, а у том боју сме бити само један победник. На ћуприји, изнад Неретве, наспрам вароши, подно Вележа, мало човеколико зрнце ушушкано је у загрљај суштине.
Извајао сам с тобом успомену на дане што сам желео да се никада не заврше и за које сам, дечје наивно, веровао да ће се вечно понављати, не посуставши у тој жељи и када су мноме текле и године зреле. Зеницама сам следио твој ток, док бејах дете што је замислило дугу травнату стазу свог дворишта, међу фењерима у низу, башчу под белим крошњама; трење и хор цврчака у летњој ноћи. Одрастао сам уз хартију и перо, али срце је распознало твој шапат у којем си рекла како ће код мене место бројки и рачуна ту писати стихови. Многи су одлазили, а питам се јесу ли те гледали док не ишчезнеш са хоризонта, да ли су знали како је сваки призор реке јединствен и непоновљив.
Неретва је текла венама, падине Вележа ужлебиле су се у душу, а срчане коморе премошћавао је стари мост. Већ слабашно тело испуњавао је понос од херцеговачког камена, иза капака цветали су бехари, грлом се спуштала сласт плодова распуклих граната. Ноге и руке испуњавале су улице и сокаци Мостара. Да се рашчлани у прах, да сваки атом који га чини прекине споне са другима – нашао би своје место у мозаику древног места. Разумео је Алекса његов немушти језик тишине саздане од емоција.
Једно лето мора бити последње, као и прво, али твој споменик неће бити комад камена у узглављу, ти ћеш се само преселити и живети на полицама, купати се у очима читалаца, грејати се емоцијом или покличом срца, хранити се читањем изнова и изнова. Под пресама ћеш узимати еликсир вечног живота, бићеш ту свакако, само не телом, оним најпролазнијим. Један од призора пролазника због тебе је слика инспирације; једна мука и бол потлаченог твојом руком је постала симбол жеље која разара сваку силу. Из милиона заљубљених срца издвојило се једно које је на пладњу поклоњено, суза тежа од океана, радост душе која љуби заувек има име, једно дрво нара исто као све друго, потпуно је другачије офарбано нијансама речи. Уметношћу си удахнуо животе. Ветрови пролазности ће однети све цифре и рачуне, све новце света, а твоје песме ће проносити ваздух вечности и младости која заувек траје.
Слушао је шапат моста…
Спајам обале три века, али за сва лета то остадох само за оне несвесне, случајне. Хајрудин ме је направио да би испунио своју визију, одувек сам био ту да подупрем жеље до обале стварности. Безброј путева и стаза је на мени, одабрао си свој, који је почињао и завршавао тамо где обојица припадамо. Живео си, волео, радовао се, патио, стварао, сањао, помагао, пркосио, сведочио променама. Можда би негде тамо у ветровима времена одлетео попут зрна прашине, можда би те појело пространство.
А можда, да сам покушао… отело се из ходника подсвесног. Наједном, као ветар у омирини, трулеж жучи топио је споне срца и разума. Искрсавале су у сећању песника приче са познаницима што су се враћали из далеког света. Зборили су о малој средини и великом свету, летели су око њих осмех, сећање и сета…
Можда бих био вреднији и Мостару, љубав не би пресахла ни на крају света, ни времена, а могао сам докучити неке снажне речи које никада неће стићи до мене. Гледао сам пријатеље како одлазе, пуни жеље и наде, а на повратку је сваки имао осмех испуњености, мириса, погледа, шара васељене и срце пуно нових снова што се настављају на остварене. Пружали су ми се булевари на којима је још Хајне ходао. Ту је још његов дух, али је друге прожимао.
Урлале су песме арију у ковитлацу мисли. Између смисла и нихилизма сместила су се питања о лирици, о „Просвети”, о хору, о делу као симболу живота.
Господ ме је даровао, ја крцкао кроз песме. Где је требало градити, остала је пустош и моји смешни инати. Нестворена дворишта без бехара, фењера, шадрвана, деце и унука. Уместо слика, из искуства имам маштања, много сам слушао, мало видео, залуд све када песме свирача утихну пред једним сватовима… Низ грло се скотрљала кугла од пелина тежа од свег терета овог света. Од свих прилика, остала је старина подстанар. Душа жели ширину, ја јој нисам дао. Никада сазнати нећу шта би ме чекало негде тамо.
Нити пролећа, у које је до малопре готово био везан, попуштале су загрљај, губиле снагу, падале у дубоку Неретву заборава, у коју је нетремице гледао и када су пламени горели и када се ветар у њему смиривао.
Истину знаш где је. Почео си живот као будући трговац и свуда си видео бол.
Венуо сам и пре цвата… зборило је примирје једне душе, ни победничко, ни оно које прати пораз.
Двоје младих стајали су неколико метара далеко. Подземље коначног преиспитивања и седмо небо младости нису се уочавали. Само се између тих крајности спуштала нит монолога занесеног момка.
„Ко каква слика, чаробна из рама, у твоју башту где шедрван бије, ти мирно гледаш из прозора сама, и наслоњена. Тихо мирис вије. На твоје леје месечина пада, топла и мека, и руке ти мије сребром… Ти не знаш да преда мном сада, ноћ дуга стоји, пуста и у чами с развалинама… изнад глуха града…”
Да ли због емоције или познатих речи, тек је заљубљену младост обгрлио слух чика Алексе. Још растресен дилемама живота на измаку, предах је нашао у једној љубави два живота која се тек буде. Слушао је… марамицом је обрисао сузу што се сливала низ образ, али је још дуго, дуго задржао на јагодици. Бујао је нови извор, из огледала душе, пред ушћем живота.
Сви награђени есеји објављени су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.